СВЕТЛОСТ КРИТИКЕ / Душан Стојковић

УНУС МУНДУС 44/2013, корице
УНУС МУНДУС 44/2013, корице

Мирослав Тодоровић је одличан песник. То се – иако недовољно, у сваком случају мање него што је овај стваралац већ одавно заслужио – зна. После прве књиге његових критичких текстова – У сенци Дамокловог мача, 1 (2009) – обзнанило се како је он, у исти мах, и предан и поуздан књижевни критичар. По много чему, особен. По свему, драгоцен. Друга књига његових критичких прилога, ова о којој пишемо, Ширење светлости, потврђује да бављење критиком за Тодоровића нипошто није узгредица. Ни у ком случају,  не – узалудница. Многе његове критике осветлиле су на прави начин проучавана дела и о њима се неће убудуће моћи размишљати и расправљати на прави начин а да се оно што је прибележио, наднет над њима, Мирослав Тодоровић не узме у обзир. За критичара веће похвале – убеђени смо – нема, и не може је бити.
Ширење светлости је четвороделна књига: „Видик речи“, „Реч/и боја. Реч/и светлост/и“, „Реч – песме“ и „Видело речи“. Њено композиционо устројство флуидно је. И драмско и лирско. Синтетичко. Нашем писцу све уметности су у видокругу. Сарађују једна са другом. Помажу једна другој тако што у оној која је у жижи критичког текста откривају димензије карактеристичне за уметност која се са њом самерава. Када пише о књижевним делима, Тодоровић их, не ретко, сагледава као слику, најчешће фреску. Када пише о ликовним остварењима, он их доживљава као песме. Не ретко, и сам напише, „паралелну“, песму. Његова критика, тако, постаје неухватљива, „струјна“, пуна пажљиво уочених, цизелираних, опсервација, Право извориште најразличитијих асоцијација.
Први циклус књиге, најдужи, „Видик речи“, посвећен је писцима. Пред нама су не прикази, већ – углавном – мини-студије. Тодоровић мајсторски бира, игриве, наслове. И њима, као и читавим текстовима, обраћа пажњу на оно што есенцијално јесте у проучаваним делима. Знајући да уочи симболичко срце њихово, детаљ(е) који онда постане/у полазна тачка за сагледавање читаве књиге, интерпретирајући их, и сам постиже да његов критички одазив поприличну меру симболичког понесе.
Мирослав Тодоровић не пише по морању, већ по хтењу. И о писцима који, најчешће незаслужено, нису у центру пажње наше критичарске јавности (уколико ове уопште и има). Не пише о извиканим писцима. Прати оно што се дешава на читавом српском литерарном простору. За њега не постоје књижевна престоница и књижевна периферија. Једини прави параметар јесте вредност дела о којем се подноси критички рачун. Чести су текстови о савременим нишким писцима, као и о оним који су својим литерарним деловањем за нишку средину везани. Више је писано о песницима него о прозаицима и критичарима.

Тодоровић гради своју мапу савремене српске књижевности. Она јесте помало искошена, али је и сасвим аутентична. Ретко кад се, посебно у последње време, на нашој критичарској позорници говорило овако поштено. Без плаћања икаквих рачуна, робовања измишљеним вредностима. Наш литерарни Олимп нипошто не изгледа онако како се уморним, крмељавим, дежурним критичарима чини. Писац о којем пишемо, на пример, зна и не либи се да прибележи, како је српски роман био дарован (то даривање још траје) изванредним романом Пасија по Амарилисусвојеврсном нашом „људском комедијом“ и поред све трагичности онога о чему се у њему приповеда, правом фреском свог (и сваког) времена, истинском вредношћу – Мирослава Лукића, писца који је, упркос несумњивој песничкој снази, оштрини и експлозивности критичког суда, изворној, разложној и убитачној  полемичности, као и храбрим и прекретничким антологијама песништва, остао у сенци и није ишчитан како ваља.

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950 - )
Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950 – )

Вреди навести писце о чијем делу Тодоровић пише (пре свега да би се подстакао неки потенцијални, будући читалац да за тим писцима и тим делима посегне; ако се то збуде, наш критичар је обавио свој задатак, а он о многим од ових дела тако пише да би било право чудо да се тако нешто не догоди): Властимир Станисављевић Шаркаменац, Милутин Лујо Данојлић, Обрен Ристић, Дејан Богојевић, Небојша Деветак, Бајо Луковић, Радмило В. Радовановић, Виолета Јовић, Анђелко Анушић, Стојан Богдановић, Драгољуб Симоновић, Љубиша Митровић, Иванка Косанић, Душан Варићак, Горан Ђорђевић, Адам Пуслојић, Стеван Бошњак, Мирослав Димитријевић, Милош Јанковић, Радослав Вучковић…

На Тодоровићевом критичарском столу не налазе се само књиге које су штампане у Србији, већ и оне које су светлост дана угледале у Републици Српској или у Хрватској, у издањима  загребачке „Просвјете“. Када је о поезији реч, не само декларативно, уз празна заклињања, за нашег критичара никаквих међа нема. Поезија, истинска и аутентична, она је којој он једино, свим срцем и свом душом, служи. На делу је, тако, побратимство душа. Песничко јатимљење.

Уводни делови Тодоровићевих текстова, када би били збрани на једном месту, и попут пазли хармонично складани, дали би прави увид у његову поетику. Показали би, успут, и чиме је он незадовољан када је о нашој књижевној критици, и књижевности уопште, реч. Показали би, уједно, и зашто, на жалост, наш критичар, у овим смутним временима, помало на критичарског Дон Кихота личи. Готово сви знају да у нашој књижевности поприлично тога не штима, али остају глуви и неми на позиве да се понешто на боље измени.

Мирослав Тодоровић и када о туђим књигама пише не заборавља да је изворни и истински песник. Постоји, понекад прикривена, али треперава, и лајтмотивска, поетска жица у његовим текстовима. Пишући углавном о песницима као песник који, загледајући се и огледајући се у њиховим поетикама, и о својој, макар индиректно, збори, Тодоровић се указује као, амалгамисани, песник и критичар, лирски критичар. То нас подсећа на критичку димензију која је, уз несумњиву опору метафизичност, красила његове, по оствареним вредностима незаборавне, песничке збирке, роман у настајању: Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (1990), Теренска свеска (1993) и Свети мученици (1998).

Овај дневник читања и ишчитавања јесте, несумњиво јесте, ревизија савремене српске књижевности (надасве поезије) као нова визија онога што ова, упркос –  папагајским – критичарима, јесте.

Не пише се уопштено, већ максимално конкретно; не празњикаво, као што чини већина наших квазикритичара, већ есенцијално о ономе што је за анализирану књигу суштинско. Вредносни суд, иако ретко када изречен експлицитно, веома лако се уочава (најпре, и самим писањем о одређеним књигама, али, наравно, не само тако). Тодоровић не пише о ономе што га не дотиче. Не пише негативне критике. Прави критичари, ако се реше да узму у руке критички маљ, требало би да ударе њиме „највеће“, незаслужено пиједестализоване; лако је почетнике и скрајнуте ауторе потезати за уши. То боли само онога о коме се пише; критичара нипошто не.

Несумњива је лепота речи које се таласају Тодоровићевим текстовима, мелодијање његове реченице. Наш критичар пише не само за око и не само за уши. Пише по души, за душу. Пише душом о души.

Други део књиге одазив је на слике Слободана Јовановића. У њему је критичар пронашао братску стваралачку душу. Стога се и критика преметнула у песме.

Трећи део доноси неколика захвална слова поводом добијања престижних књижевних награда. И опет се реакција претварала и у песму. Ту су и неколике, углавном критички заоштрене, реакције на оно што се са нама и нашом државом дешава. Као главни „јунак“ неколиких прилога појављује се, благородна, малина.

Последњи део књиге, „Видело речи“, доноси четири зналачки вођена разговора са великим писцем, Тодоровићевим земљаком, Добрилом Ненадићем. Тодоровић је успео да – промишљеним својим пропитивањима и, несумњиво, стваралачким ослушкивањем одговореног и покретањем нових одговора – сасвим „отвори“ једног од најпопуларнијих наших романсијера и ови разговори постали су, већ сада, саставни део наше критичарске баштине. Добрило Ненадић виђен Тодоровићем најаутентичнији је, „прави“, Добрило Ненадић.

Мирослав Тодоровић је – никакве сумње нема – песник свим својим бићем. Његова поезија песништво је бића. За Тодоровића, бићевање јесте певање, једнако као што и певање бићевање јесте. Важи то и за његову критику. Она је друга половина његове, стваралачке, јабуке.

_________ Извор: УНУС  МУНДУС, 44/2013.
Зборник доноси 5 нових књига:
Мирослав Тодоровић, ШИРЕЊЕ СВЕТЛОСТИ, 5
Палански, ВЕЛИКО ОГЊИШТЕ, 117
Драган Ристић, ДУГА ИСТОРИЈА ВАКЕ (Танке), 339
Стеван Бошњак, ОPUS TOTUM, 375,

Јована Павловић, МЕТОДОЛОШКИ ХОЛИЗАМ У ТУМАЧЕЊУ ЕКОНОМСКИХ ФЕНОМЕНА, 583

 Зборник је у целини посвећен цару Константину.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s