Несређене библиотеке, Необјављени рукописи

(Из Необјављеног разговора са Бела Тукадрузом)

____________________________________

Чега све има на зидовима Библиотеке у селу М. ? (јун 2013, фотодокументација Заветина)
Чега све има на зидовима Библиотеке у селу М. ? (јун 2013, фотодокументација Заветина)

(….)

М.Т. Тагора је при крају живота молио Господа да га остави још у животу јер и поред написаних песама није написао своју песму. Песму коју жели. Казао је „Ти не знаш моје унутарње збивање“ јесам написао 6000 (?) песама али ја још нисам написао своју песму. Данојлић се позива на народну, вели „Само будала може бити задовољна оним што је урадила“. Дакле, увек може боље и више?

Углови пуни паучине (Библиотека у М. јун 2013)
Углови пуни паучине (Библиотека у М. јун 2013)

Бела Тукадруз: Данојлић је добро рекао.И Тагора је дотакао једну дубљу истину.Одговарам на ова ваша питања на старински начин, у кући мога оца на селу (Звижд), где сам дошао због очеве рехабилитације (након Михаилове успешне операције кука; напунио је 88 година, најстарији је човек у Мишљеновцу тренутно; ниједан други Лукић није поживео деведесетак година – у последњих двеста година – колико нам је познато. Ратови су Лукиће, трагична историја, скраћивали до четрдесете…) Осмишљена старост има смисла, ако има здравља и бистре памети, да се доврше недовршени послови. У животу сваког човека, па и уредника и писца, постоје – недовршени послови. Добар део живота сам проживео као професор књижевности и библиотекар, али моје (или боље да кажем „наше“, заједничке библиотеке, градске и сеоска, Александрове, мојих синова)  библиотеке, у нереду су. Мислио сам да, поред других послова и обавеза, овог изузетно жарког лета 2013., средим нашу сеоску библиотеку (у тзв. „Великој магази“) , али, али… Сусрео сам се са заборављеним стварима. Часописима и књигама које сам више од педесет година упорно скупљао и довлачио овамо у Мишљеновац. Са метрима својих бележница, дневника; са хиљадама концепата, забелешки, нацрта. Пре скоро 47 година помогли су ми добри људи, (Бог да им душу прости;преминули су пре више од деценије!) препознајући моју даровитост, да публикујем танушну плакету Лакомица у четрдесетак библиографских примерака.Али, да не дужим – старост треба прихватити, као чињеницу. Помирили се ми са тим или не, иза нас ће остати – Необјављени рукописи.  И можда ће баш они, век после наше смрти, бити занимљиви за евентуалне потомке? И можда ће баш међу њима бити и она Тагорина песма коју је желео, сањао?

Српски краљ и познати ирски песник један крај другог (Библиотека у М. јун 2013)
Српски краљ и познати ирски песник један крај другог (Библиотека у М. јун 2013)

М. Т. Господине Лукићу, сада када се на неки начин „сумира“ једна фаза живота и написано како ви гледате на пређени пут животни и стваралачки, на све оне  ломове на крају 20 века (Вукодава, Мандељштам), нашу литертуру, културу. Како сте ви успели да савладате све недаће и о(п)станете као стваралац, издавач…

 

Шта ће иза нас остати на зидовима или у полицама библиотека? Паучина и прашина? Уметност махагонија? Могући одговор налази се на фотографији.
Шта ће иза нас остати на зидовима или у полицама библиотека? Паучина и прашина? Уметност махагонија? Могући одговор налази се на фотографији.

Бела Тукадруз: Аух, црни Мирославе, па ту има неколико питања? Одговорити на њих, за мене, значило би, написати нову књигу! После првих објављених песама и књига, живео сам деценијама у својеврсном карантину. Огласио сам се,  можда доцкан? Онда када је то било могуће, најдиректније, у лето-јесен 2011, у УНУСУ МУНДУСУ (зборнику који уређујеш), подужим текстом, Из карантина (стр. 103 – 201), који је писан, баш како и стоји у поднаслову, у стилу „извештаја из манастира за спаваче“. Тај „манастир“ ја никоме не препоручује, а поготову не неком младом амбициозном човеку, потенцијалном песнику! Тамо има детаљнијих одговора, на ова твоја питања. Али, има их, богме, и у другим мојим подужим, критички интонираним текстовима у пожаревачком часопису „Браничево“, тј. у „чувеним „ „тематима“  штампаним последњих неколико година. Ја не околишим, као киша око Јагличићевог Крагујевца, само, ево… покушавам да одговорим. Ја сам до сада, као што је познато, мало пута одговарао на нека питања; избегавао сам интервјуе, поготову „тип“ тзв „итервјуа“ наших савремених писаца, који су углавном усавршили компликовану уметност „изврдавања“ и сводили се на лапрдања и чапраз-диване уприличене, дакако, у неком  слављеничком, Томашевић би можда рекао конквистадорском похооду. На полеђини корица књиге одабраних огледа о мом књижевном раду М. Мркића („Последња сфера мистике: Књига о Белатукадрузу“) објављен је списак новопокренуте Библиотеке ЗАВЕТИНЕ My Opera , Коло 1 Канала ФИЛТРА, где би требало, кроз време, да се одштампа неколико мојих књига – коначна издања – „ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ или О РАЗАРАЊУ БАСТИОНА И БЕТОНА ОФИЦИЈЕЛНЕ КЊИЖЕВНОСТИ (Изводи)“,  „Уметност маховине“ , „ДРУГА.ДРУКЧИЈА СРБИЈА (Одабрана места).Из Карантина..“, „О СРПСКОЈ ЛЕПОТИ“, и три књиге антологија српске поезије 20. века (оно што сам изабрао као одлично, оно што ми се изузетно допада, и оно што је отпало током рада на стварању „Несебичног музеја“ – тј. сума корпуса из кога сам одвајао, тј. бирао). Међутим, како стоје ствари, а имајући у виду и околност која све питања српске књижевности уопште, а посебно српске књижевности 20. века покрећу, изгледа да ће у тој библиотеци бити објављена само Мркићева споменута књига. Коме је у интересу данас да објави те књиге? Онима који се заклињу у некакву књижевну истину? Онима што жаре и пале на данашњем универзитету или у катакомбама српске књижевности транзиционе страве? Овде је много актуелније од штампања отрежњујућих књига публиковање громко најављиваних којештарија „новопечених идеолошких доктора јањичара“ формираних у време бујне и погубне флоре и фауне титоизма од Триглава до Ђевђелије!Шта сам ја успео да савладам као стваралац, издавач? Да ли ту аждају може савладати – хипотетичко питање – и издавач-парајлија, нећак мафијаша или син богаташа? Погледајте, у мом личном животу, каква је перспектива! Погледајте где и у каквим околностима живим! Каква ми је библиотека! Када сам последњи пут путовао, рецимо, не стидим се да и о томе прозборим, даље, рецимо од планине Радан и Ђавоље вароши!!

Али ево и једне веселије ствари. Фотографије плаката, из деведесетих година минулог века, кога је већ попала паучина...Фотодокументација "Заветина", 2013.
Али ево и једне веселије ствари. Фотографије плаката, из деведесетих година минулог века, кога је већ попала паучина…Фотодокументација „Заветина“, 2013.

Сетите се, Тодоровићу, како почиње моја књига „Из Карантина“, потпоглављем „Опет то, исто“ . Прве две реченице садрже одговор на твоје питање…Али, нисам ја у овом српском вилајету, једини који није имао среће са издавачима; и таборима официјелне критике, наметачима и цензорима; узмите случај песника Рада Војводића, који је тек ове године успео да објави, између осталог, врстан есеј „Чудотворна икона у Пастернака“ (написан још пре двадесет и кусур година…)  

_________________ (Из дужег разговора)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s