ЗЕМАЉСКИ ПОСАО
Копање руде, или пак штројење вепрова,
сеча хиљадугодишњих стабала у шуми,
кошење траве пред кишу уз јеку громова –
без изузетка мрзим, али ме вртача
простих занимања не пушта из себе.
Мрачни сине окупан у зноју
истрајавај на властитим мукама.
Крцкај у миру дневницу.
Нек харфа цигуља.
Тешки су земаљски послови.
Девојче са гргуравом косом,
међу паљевинама храма проси
милостињу. А ко влада законима?
Са грудима мањим од песнице,
девојке са пеном у углу усана,
овде сам – приђите срне моје.
БРОШ
Брош борове смоле са стабла виси
о танком концу а у њему инсект удављен.
Између стена и облака на ивици литице,
лелуја ваздухом преслица уметности
саме по себи, а ја понесен шетњом
стигох пред њу.
Ни славуј, ни кобац, а докле се успех?
Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту,
сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?
Можда ветар млак, или девојка уплакана
у часу кад разбије крчаг на извору,
расцветан цвет млеча, будућа Герника ливаде –
прозорчић за којим жудиш, пупољак пролећа?
Ускоро ће ноћ и запеваће сенке за брдима,
огласиће се птице и инсекти, певај и ти о себи.
Тесна колиба грли своју тужбалицу.
Откриј ту музику смртних бића изван Бога,
малени инсект жедан и заточен у смоли
слика је и прилика стварности око тебе.
Берачице малина одвешће нас на гозбу
где тужне певају наге певачице,
о нашем животу насред хана,
на педаљ испред носа увијајући се у струку
безобразно. Кожа њихових тела недај да нас
опчини то је само масна земља на ђоновима
ципела старих удовица.
ВИЈУН
На брштоку тик уз вир бејах
годинама сакривен за старим стаблима
врба одакле осматрах бутине девојака,
старијих коју годину од мене.
Толико дуго крчмих ту слику
у маштаријама. Те светле женске бутине
углачане кундаке у памћењу.
Оне са вретеном у руци одмотаваше
конац низ таласе реке,
младе и гиздаве жељне љубави,
беху одреда.
Изворчић са водом зеленом а над њим леска,
зрневље лешника са грана. Златна икра.
Ту је чист крај.
Речна трава подсећа на дечије чуперке,
у брзацима врхови јова налазе огледало.
Након свега ја сам онај крупни коњски зуб
избачен после поводња на спруд златаст,
песковит, оцеђен.
Мрешћење риба у плићаку Пека,
узмућен муљ, кључање воде за рибљим перајима
наличи мом сећању.
Вијун из муља,
помаља главу.
Пошто утихне рибљи мрест – дунуће ветар
и заљуљати брест над водом. Са месечином ће
се плићаку реке привући грабљивице.
Икре је и превише, заситиће незване госте.
____________________ из рукописа „Либела“….
КОРЊАЧА 