Сејање детелине по мору, или о једном Архиву / Бела Тукадруз

УВОД:. Велика магаза ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Потоњи или будући Магазаџија. Највише налик на писца у
закашњењу (Бодлер је употребио ову синтагму пишући о Госпођи
Бовари, уверен да је такав писац, „много слободнији, јер је усамљен
као неко ко заостаје, он личи на човека који сажима распре и
принуђен да избегава жестину одбране и оптужбе, има обичај да
себи прокрчи нови пут, без другог подстицаја сем подстицаја
љубави према Лепоти и Правди“); потомак Свечовека, Мезимца
Свевремена и поезије. Он зна да је историја својом стрвином
овоњала ваздух, зато се повукао у Велику магазу.
Он чува легенду о Великој магази, не старајући се о самом
себи, не завезујући свет у нераздрешиву квргу; јер његово старање о
самоме себи вредело би колико и сејање детелине по мору. Велика
магаза садржи у себи читав један архив.
(То је други, потоњи, најприближнији назив за Велику
магазу:Архив у оснивању.)
Идеја Центра задржала се у свим културама, упркос могућем
варирању географског и топографског одредишта: пећина, храм,
планина, држава, торањ или град. Магаза – турска реч: складиште,
дућан, продавница, спремиште, слагалиште, стовариште.
МАГАЗАЏИЈА – власник Магазе. МАГАЦИНСКА КЊИГА –
празна, бела, укоричена у платнене корице боје злата (1939) у једној од
београдских књиговезница, по налогу Првог Магазаџије, Павла
Мишљеновића. Његовом руком, пописан је (на првих неколико
страница) ИНВЕНТАР Велике магазе – куће насред друма, кафане
и коњушнице. Нацрт Водича кроз Архив у оснивању саставио је –
Архивар. Треба саставити ТОТАЛНУ КЊИГУ, по угледу на
Стефана Малармеа (никада није штампана), за нову врсту читалаца, у
којој је замењен традиционални линеарни начин читања новим,
симултаним. Читалац може да започне читање књиге од почетка, али
исто тако и од краја. Тако је настајала друга, проширена верзија
КЊИГЕ ИНВЕНТАРА Велике магазе. Она нема ни почетак ни
крај, нити прецизну фабулу, „већ константно циркулише и увија се
попут кретања змије“. Правећи стварни инвентар свега могућег и
немогућег Велике магазе, Архивару се чинило да је пронашао пут за
којим је трагао од младости. МАГАЦИНСКА КЊИГА се може
читати и као АЗБУЧНИК Велике магазе (пре свега рукописне
заоставштине МАГАЗАЏИЈА), али и као каталог, као водич кроз
трагедију и илузије. Јер Архив у оснивању је илузија. Пре свега, зато
што ствара дечију, неукусну, тзв. праву представу Реда. Испуњавајући
празне странице МАГАЦИНСКЕ КЊИГЕ Архивар (читај: Потоњи
МагазаЏија или Бора Мишљеновић) приближавао се изгубљеном свету
(не и рају!), што је почетак сваке религиозне традиције.
Како можемо да изразимо истину без речи уз помоћ тишине?
Србија је имала, осим мноштва својих мора у хиљадугодишњим
олујама, и своје море на Голом отоку. Тамо, на том пакленом отоку,
често је мислио Архивар на пролеће крај Пека, на пућпурикање
препелица крај родног дома, или иза салаша у Дубравама. Његово
памћење је као муња. Кад год се небо наоблачи, оно бљесне. Ко
стварно жели да изрази (потпуну, а не делимичну ) Истину, нека
се не замајава речима, нека обрати пажњу на тишину , и – нека
пусти ствари да говоре.
Велику магазу можемо назвати и: НЕПРОЛАЗНИ ПРОЛАЗ.
Иако многи путеви воде до Велике магазе, средишњи је без пролаза.
Мудрац који је подучавао калуђере у храму Рјушо, у источној Кини (у
лето 1228) (препричавајући им старе коане) вели:
„Како се, онда, пролази кроз тај непролазни пролаз? Неки
кажу да све оно што је прошло кроз пролаз не припада нама, и да
ће све оно што је створено уз помоћ других пропасти и ишчезнути.
Такве речи су као таласи који се подижу без ветра или лекови који
се припремају за здраво тело“.
МАГАЦИНСКА КЊИГА је прилика да се упознају све
ствари које припадају Великој магази, или су у некој вези са њом.
Много је препрека. Нека су сви путеви затворени! „Ако се препреке не
прођу и мисаони путеви нису затворени, онда сте као дух
запетљан у коров и травуљину“.
Шта је највећа Препрека? Управо овај Неред, који је,
уствари, прави улаз у Архив у оснивању.
Они који прођу кроз Непролазни пролаз неће видети само
старог МагазаЏију Павла Мишљеновића, већ и многе друге људе и
много шта друго. Моћи ће да разговарају са мртвима као са живима,
да ходају с њима. Моћи ће да лове тигрове, махероде, тигрове
сабљасте, сабљастих зуба – тигрове веће од бенгалског и амурског
тигра, тигрове што могу да нападају и животиње с дебелом кожом,
слонове, носороге, и нове Баш – челике. Ко жели да прође кроз
Пролаз? Сваки који жели, мора да усредсреди цело тело на питање :
Шта је Велика магаза? Мислите на магазу и дању и ноћу. Не сматрајте
је бившом кућом насред друма, свратиштем, супротношћу постојања.
Када ишчезну ваша ранија, бескорисна и погрешна (са)знања, кад
(после извесног времена) дође до природног сједињења ваше
субјективности и објективности; кад доспете у то стање да знате то,
само за себе као неми човек који је уснио сан који не може никоме да
исприча, ућићете у Велику магазу не одустајући, запалиће се многе
светлости и обасјаће вас читав један макрокосмос. Усмерите сву своју
енергију на Непролазни пролаз и не одустајте!
На овом путу према Целини, непобитној заповести, Архивар
види (ноћас, 29. маја 1977. године око 22 : 50 ч.) свога сестрића
Филипа Сенковића. Драги мој сестрићу, ову ТОТАЛНУ КЊИГУ
посвећујем теби, јер си ти оно најбоље у чијем сам стварању
(верујем) и сам учествовао (мада ми се у последње време све више
чини, да си ти мене створио; да си ти мој прави предак, моје
огледало без дна), и све што још може да се каже већ рече Бодлер:
„Драги мој пријатељу, шаљем вам једно делце за које се не би могло
без неправде рећи да нема ни репа ни главе, јер, напротив, све је ту у
исти мах и глава и реп, наизменично и узајамно. Процените, молим вас,
какве све дивне могућности нуди овај склоп свима нама, вама, мени и
читаоцу. Можемо прекинути где нам је воља ; ја – своју сањарију, ви –
рукопис, читалац – своје читање; јер ја не вешам његову јогунасту вољу
о бесконачну нит сувишног заплета. Одузмите један пршљен, и два
краја ове кривудаве измишљотине спојиће се без муке. Исецкајте је
ситно, и видећете да сваки комадић може опстати за себе. У нади да ће
неколико ових одсечака остати довољно живи како би вам се допали и
како би вас забавили, усуђујем се да вам посветим читаву змију“. *
________стазом белог багрема и првих румених трешања.Звижд, 2. мај 2014
*
Види подужи Поговор Ф. Сенковића на крају МАГАЦИНСКЕ
КЊИГЕ. Потоњи Магазаџија или стварни писац Магациснке књиге прекида
овде свој Увод, јер, да је наставио да објашњава, смисао онога што је имао да каже
сасвим би се изгубио. Састављајући, узгред, увод за своју последњу књигу
(тестамент? – највише ова напомена личи на редуцирани тестамент, иако је
намена рукописа другачија, првенствено лексикографска), Б. Мишљеновић –
лексикограф и архивар замишљеног Архива у оснивању, уместо својих наводи туђе
речи, јер су оне тачније изражавале његову сложену замисао. Доследан себи,
пустио је ствари да проговоре. Отпад. Ђубриште. Прашину. Паучину. Собе.
Таване. Подрум. Неред. Боксове пакла.
(Напомена: Издавача целокупне рукописне заоставштине фамилије
Мишљеновић – Сенковић, Мирослава Лукића )

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
АБ ОВО – лат. „од јајета“, од почетка; или: ab ovo usque  ad mala – од
јајета све до јабука, тј. од почетка до краја. Дашак процветалих јабука
почетак је биографије смисла. У једном тренутку у читавом свемиру не
постоји ништа осим тог мириса, који ће неколико недеља касније бити
мирис јоргована, па руже, затим јасмина и на крају босиљка. Када у
свести детета постоји тек један одређени мирис, може се говорити о
пажњи. Моју пажњу су још док сам био дечак и гледао кроз прозор,
стојећи на клупи, привлачиле гране расцветаних јабука, па гране
љиљана, чијег је жбуња било пуно у авлији. Мириси су потрајали, мирис
јабука, јоргована, и јасмина и након што је надражај престао, и након
што су јабуке, јорговани и јасмини прецветали, дошло је до памћења:
негде се све скупљало у мени. Налазио сам те мирисе и кад бих сасвим
заборавио на њих и они су врло рано заокупљали моју пажњу;
упоређивао сам их. Уочавао сам сличности и разлике, развијао сам
способност расуђивања. Кожа Лили мирисала је на бокоре расцветаних
јасмина; кожа Тање Јакушев на руже; коса њене мајке на јорговане.
Једино је кожа Бранке Лоћике одувек мирисала на босиљак. Мисао се
родила у мени одавно, када су се упоређивања мириса и расуђивања
поновила. Пријатне успомене живље од неугодних, водиле су ме далеко
– до Хериних вртова златних јабука у земљи Хипербореја, Дануна. До
Хесперида, ћерки Ноћи, што чувају златне јабуке у врту
богова…Једном настала способност разумевања родила је и способност
воље, љубав и мржњу, привлачност и одбојност, наду и страх. Спознаја
о пролажењу кроз многа стања духа дала ми је апстрактни појам о
бројкама, величинама и даљинама, помоћу свести да је мирис јоргована
незабораван, дошао сам до појма ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, Босиљковца,
Звижда, почетка и краја, до себе без краја. Нисам био хипотетско биће,
обдарено само једним осетилом, наједноставнијим од свих: чулом њуха.
Природа и Бог су ме обдарили и осетилима слуха, вида, укуса и
додира… ( Р; 1)

Бела Тукадруз (мај 2014)
Бела Тукадруз (мај 2014)

АРХИВ У ОСНИВАЊУ – последњи Мишљеновићи сањали су о
оснивању једног архива (у Великој магази), у коме би се чувало све
могуће и немогуће Босиљковца и околине, тј. Звижда и Хомоља
(североисточне Србије). Мирослав Лукић (1950, Мишљеновац код
Кучева) објавио је АРХИВ У ОСНИВАЊУ,1 – 2 (Београд, Заветине,
1997), у којем је дао наслутити све могућности једне фатаморгане
какву представља неисцрпни рудник старобалканског наслеђа.
Архив ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ – грч. - градска већница,
магистрат; установа за чување старих докумената и писаних споменика;
одељење установе где се чувају стари списи, акти, исправе, након што
је неки поступак или процес довршен; писмохрана, писмара; скуп
писаних споменика који се односе на делатност неке установе; кућа
Мишљеновића и Сенковића, у којој се чувају сви битни писани и
усмени трагови за Босиљковац и околину, Звижд и Хомоље од
памтивека

У близини тзв. Велике магазе, Поглед на Запад (снимак Иван Шишман, мај 2014)
У близини тзв. Велике магазе, Поглед на Запад (снимак Иван Шишман, мај 2014)

БЕЛ – акадски облик западносемитске речи Баал која значи –
господар. У вавилонској религији Бел је био један од врховног тројства
у коме се налазио и Ану, господар неба и Еа, господар вода. У почетку
Бел је био главни бог, касније његови атрибути су пренети на Мардука.
– Бел је оснивач Вавилонског Царства. У Вавилону је имао сјајан храм
у коме су се налазиле његове многобројне статуе од којих је једна од
чистог злата. При повратку са неуспелог похода на Грке, Ксеркс,
персијски цар, разрушио је Белов храм. Навукодоносор је подигао и
посветио златну статуу Белу у долини Дуре. Белит – једна од
најстаријих вавилонских богиња; Белова жена. – Ви богови! Као што
никад нећу заборавити / накит од драгуља на мом врату, / тако
ћу мислити и на ове дане / и никад их нећу заборавити! / Нека сви богови дођу на жртву, / Бел нека не дође! / Не размишљајући, он је послао потоп / и моја људска чеда осудио на пропаст… (Еп
ГИЛГАМЕШ, Београд, Књига – комерц, 1994, стр. 78)
БЕЛА – зао дух који треба да изиђе из тела кроз уста падалице.
Аса – са, иар аса, хеи!
Оп са иар аса,
си нца о дата иараса,
аса бела иар аса,
си дин гура, ии,
аида, бела, еи!
Тако, тако, хоп, хеј!
Устани, хоп,
опет тако.
Тако бела, хоп,
о из уста још,
хајде, бела, хеј! – В. Русаљ, Русаље

Бела Тукадруз (2. мај 2014 - Снимио Иван Шишман. Не може се преузимати без дозволе)
Бела Тукадруз (2. мај 2014 – Снимио Иван Шишман. Не може се преузимати без дозволе)

БЕЛАТУКАДРУЗ – у келтској митологији божанство које су
поштовали Бритонци. Његова улога није довољно јасно дефинисана,
позната. Био је или бог рата или бог сунца
БЕЛЕГ – Крстна словеса – слова са магијском моћи против ђавола.
Образац у Туманском апокрифном зборнику из друге половине 16.
века (Архив југославенске академије знаности и умјетности у Загребу,
IIIа 10) . Б(елег) Б(ожији) б(еси) ; Д(рево) д(добро) д(ијаволу)
д(осада) ; С(пас) с(атвори) с(вет) с(атане) ; Х(оругва) Х(ристова)
х(ристијаном) х(вала) ; Ч(астнаја) ч(аст) ч(атуштим) ч(ловеком);
Ф(ос) Х(ристу) х(ониди) пс(иос); Е(лена) о(брете) д(рево) ч(астно)
к(рст) Х(ристов).
БЕЛЕГИЈА камен за оштрење сечива ножа, бријача (за оштрење косе
и секире служи брус)
БЕЛИ ЂАВОЛИ – културни и крштени западњаци. Трагом тих
белих ђавола, тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли
су и многи синови српски. Одричући се Христа они су навукли гнев
Христа на овај светосавски народ. Због тога смо били бачени у
дубину једне мрачне, крваве и грозне пропасти (Велимировић, истостр. 22)…

___________ из рукописа нанјновијег романа Беле Тукадруза „Енциклопедија уврежених идеја“...

Бандера, пружни прелаз, Звижд. Мај 2014. (Снимак Иван Шишман)
Бандера, пружни прелаз, Звижд. Мај 2014. (Снимак Иван Шишман)
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s