Драги Мирославе,
Мислим се нешто: прођоше малине, а нема М.Т. у малинарским тужаљкама и у њиховим борбеним редовима, кад прочитах текст Мучење душе и најаву књиге о малинама.
Сан о малинама као „црвеном злату“ Србије брзо је постао мучна стварност. Србија је још увек на нивоу брања дивљих малина, јагода и купина, њихове продаје на пијаци, у теглама? Нити су више Срби сељаци, земљоделци, нити ће Србија постати пољопривредна земља.
Становништво Србије није никад формирано, уједињено, као заједница рада и производње, већ на неким митским, идеолошким и националним опсесијама. Хајдук, ускок, комита, четник, партизан, гардиста… то је много привлачније и негованије у српском етосу од рада и знања. Радије ће опет пробати неки нови економски и политички систем, изгинути у рату, него обрађивати своје њиве и уљуђивати своју кућу! Учимо два века да је слава и величина Срба у јуришима и гробљима. Сем «Прве бразде» М. Глишића, сећаш ли се из читанке или лектире приче/песме која васпитава љубав према раду на земљи? Хајдуци, војници, јунаци… никада нигде ништа нису унапредили! Та сорта никад ништа не чита, а довољно је бистра да научи певати о јунаштву, слободи и правди. А то је много лакше и исплативије него орати и копати (или поштено се бавити занатом). Тој сорти култура изазива нелагоду, њој треба нешто лако, уз пиво и мезе, «народно».
Најрадије Србин, сељак, иде у војнике и жандаре/полицајце, писмен у чиновнике и политичаре. Како некад, тако и данас. Илузија нема, има прича и манипулација.
Мудровање старца Гаврила је позивање на време кад су сви били сељаци, а село центар света, данас је анахроно. Па село су упропастили одбегли сељаци! Велика већина српских политичара и интелектуалаца су са села, бивши сељаци! Погледајте и предратну и комунистичку и данашњу елиту: сељаци и понеки малограђанин, из Србије и околине. Да су они били образованији, просвећенији, моралнији, културнији, Србија би данас била много боља држава, боље би се у њој живело! Ретко сељаци производе отровну храну (сетимо се афлатоксина, умрлих берача вишања), већ држава, њени заштићени тајкуни, увозници и власници свега у Србији.
Ко је унесрећио, бацио зле чини на Србију? Неки магловити ОНИ? Свако је више крив него МИ, не искључујући ни Марсовце! Што је најчудније, изгледа да сељаци највише жале за комунизмом и Титовим временом, за временом које је традиционалном селу иозрекло смртну пресуду! Индустријски пољопривредни комбинати су били проглашени будућношћу, не село и сељаци! Стално подгревање приче о Србији као пољопривредној земљи и оживљавању села делује као јевтина политичка жвака и демагогија. (Уз то обавезно иде трабуњање о извозу у Русију). Да се то хтело, другачије би се мислило и радило. Однос према земљи, њиви и ливади, показује највише неодговорности и деструкције! Не престаје распарчавање, хаотична градња, непоштено власништво, уништавање плодне земље. Село од 19. века није »кичма нације», већ је то паланка, паланачки поглед на свет.
Чини ми се да се и Писмо Недељку Богдановићу креће око званичне верзије. «Мучење душе» је сувише емотиван приступ, који неће допрети до јучерашњих сељака на Дедињу и Теразијама. Цела та насеља носе атавистички страх од села, да им се не понови село у животу. Чак ни избеглице из Хрватске, пре двадесет година, нису налазиле спас у селима Србије, него у Београду и Новом Саду!
Зашто Црква ћути? Црква уопште не ћути! СПЦ је врло гласна у одбрани својих интереса, зато је увезана с Државом. Може ли се неко сетити кад је Црква била уз народ а не уз власт? Откуд јој данас толика моћ, новац, разметљивост и привилегије? Црква је с народом само на гробљима и опелима. Крст, тамјан и свеће су стављени у службу идеологије «националне обнове», не у службу бољег живота народа. Откуд верским заједницама толико новца у пропалој земљи?
Мирославе, моје скромно мишљење је да су српски писци добрим делом наследници гусларске традиције, укорењене традиције причања и певања. То је функционисало добро док су приповедачи и слушаоци били неписмени, али у време писмености јавља се проблем: све је мање у Србији писмених читалаца који могу читати написано. Данас је толико незапослених школованих људи, који би имали времена да читају, али не читају! Зашто? Прво, избегавали су да читају обавезну школску лектиру, нису стекли навику и културу читања. Ни у кући им родитељи нису били узор с књигом. Да су видела од родитеља, опонашала би их. Друго, малограђански свет има презрив однос према свему што се означава као култура, уметност и образовање. Ако може пречица, инстант, забава, подвала, бусија, дриблинг, ВИП, дај нам данас, уз бусање и патриотско гуслање (или кукњаву).
Ко (о) коме и зашто пише? Питање подсећа помало на она времена партијских конгреса писаца. Сада писци не морају да остварују партијске и државне програме. Свако, ваљда, пише по својој потреби и на свој ризик, а свако чита за своју корист или на штету ако не чита, односно чита лоше књиге. Зашто се у Србији мало чита? Никад нигде неписмено и непросвећено становништво није читало. Дакле, плаћа се данак лошем образовном и васпитном систему, усвојеном систему друштвених и моралних вредности последњих стотинак година. Нове комуникационе технологије затичу полуписмену Србију. Ни у једној револуцији Србија није добро прошла, иако стално снује преврате, револуције и реформе, као пречице, надокнаду за рад и стварање?
Да ли има више писаца у Србији него читалаца? Могуће! Има ли још државних и партијских писаца (издавача, часописа, медија, награда)? Има. Да ли су сви који пишу у Србији равноправни пред читаоцима? Нису. Може ли се нешто поправити? Вероватно може, али не лако и брзо. Кад би се издавачи држали само правих књижевних (уметничких, научних) вредности, брзо би пропали. Пуни су магацини и отпади књига!
Сиоромашни не могу да купе, некултуран свет нема потребу за књигом, макар не била скупља од флаше пива.
Треба поштено рећи да издавање књига није подложно вредносним баријерама већ издавачко-штампарском бизнису. Ко плати (нађе спонзора) имаће објављену књигу. Ми нисмо обавезни све да читамо! Зачарани круг.
Да ли Дедињу и сфери државне управе и одлучивања одговара слободан грађанин и културније друштво? Не одговара. У томе, најпре, треба тражити разлоге зашто је Србија оваква и што пропада. Ни савремена пољопривреда не може без добрих комуникација, образованих и просвећених сељака, пре свега младих, рођених на селу, на свом имању. Темељни проблем Србије је културолошки. О томе сви избегавају да говоре јер је непријатно, неспојиво с негованом нарцисоидношћу и грандоманијом.
Мирославе драги, прочитах твој опширан интервју с Добрилом Ненадићем у «Савременику». Мени је занимљив јер сматрам Д.Н. ретко аутентичном појавом у Србији. Није се покондирио, а није ни романтични идеализатор народа, или још горе, Српства. Могао бих га упоредити са осиромашеним племићем 18/19. века који с висине гледа на буржује, њихову захукталу машинерију, и светину која се узмувала. Узео сам књигу у Библиотеци и ево, прелиставам је. Твојим посредовањем, неке одломке сам већ прочитао. Уочавам наш менталитет и политичку сатиру.
Зашто ти све ово пишем? Повукао си ме за језик, као и раније. Пишеш о стварима које ме не остављају равнодушним. У мојим Голешима још нема ни метра асфалтног пута, 2014! Како може бити у њима пољопривреде и живота? И у Голешима људи петљају с малином.
Срдачно те поздрављам. Здраво ми био, од малина се и сваког рада офајдио. Вујица*
Пријепоље, 8. августа 2014.
____
* Видети више о аутору, иначе члану Групе Зз
КОРЊАЧА 