II
Represivna praksa
Banalna je činjenica da svaka vlast nerado pristaje na ograničenja, pogotovo na neprestanu javnu kontrolu i kritiku. Jednim potezom bismo olako prekratiti analizu: vlast je odbacila javnu kritiku i vlastito ograničenje. Ali ovim ne bismo razjasnili nevolje u kojima se našla, ne samo vlast, već i čitavo društvo i država, niti bismo razumeli sve posledice mera koje je preduzimala da se odbrani od kritika i spreči razmatranje o alternativi.
Vlast je dosta metodično krenula najpre u obračun s onima koje je smatrala glavnim i neposrednim protivnikom da bi tokom više godina nastojala da suzbije sva tri trenda emancipatorskog praksisa, nastojeći da učvrsti postojeći jednopartijski poredak.
Kažnjavanje „krivaca“. Trajalo je sedam godina. To se oteglo, kako je zapazio jedan od egzekutora, „duže od NOB“. Ekonomišući svojim resursima, vlast je kao žižu napada označila Filozofski fakultet u Beogradu, gde su zbivanja bila najdinamičnija.
Najpre se na udaru našla infrastruktura studentskog pokreta. Onemogućeni su zborovi i akcioni odbori. Iz SK su uklonjeni najaktivniji učesnici, a primljeni su novi, što se smatralo okrepljujućom „transfuzijom krvi“. Potom su likvidirani Susret i Student (tek na četvrtoj sednici Saveza studenata, uz fanatičnu militarizaciju univerzitetske partijske organizacije). Učesnici protestnih skupova protiv kažnjavanja profesora učestalo su saslušavani u policiji i na različite načine kažnjavani, i sudski. Obnovljeni su i spektakularni sudski procesi, u prvom redu Vladimiru Mijanoviću, predsedniku SS FF i jednoj od središnjih figura studentskog pokreta (uzgred je uzapćen i jedan tek odštampani studentski list, Frontisterion). Protiv ovog suđenja studenti četiri fakulteta su oktobra 1970. organizovali desetodnevni štrajk, bez neposrednog učešća profesora, čime je nastala znatna pukotina u do tada negovanoj solidarnosti.
I kažnjavanja „kvaritelja omladine“ trajalo je godinama. Kao na pijaci, licitiralo se spiskom „neprijatelja“, u čemu su sudelovale i kolege s raznih fakulteta, da bi se u završnici obračuna spisak sveo na „osmoro profesora“ Filozofskog fakulteta. (Ni danas se ne zna ko je konstruisao ovu „grupu“.) Filozofski fakultet, pak, nije podlegao pritisku. Naprotiv, primenjena je uobičajena procedura i, na osnovu referata koje su potpisali profesori svih većih univerziteta, svih osmoro je reizabrano. (Referati su objavljeni u časopisu Filozofija koji su, kao u doba ilegalnog delovanja, u štampariji, po mraku, oteli i uništili gradski partijski funkcioneri.) „Krivci“ su ipak uklonjeni s Fakulteta, odlukom Skupštine SR Srbije 28. januara 1975, iako donošenje takvih akata ne spada u nadležnost zakonodavnog tela. Taj čin osuđen je u domaćoj i još više međunarodnoj akademskoj javnosti, ali se malo ko na to obazirao. Spor pred ustavnim sudom trajao je godinama, bez jasnog raspleta. Ekskomunikacije je bilo i u drugim univerzitetskim sredinama, ali dozirano, radi zastrašivanja. Ponegde se vlast utrkivala u brutalnosti, primerice u Sarajevu, gde je 1972. uhapšen asistent Filozofskog fakulteta Božidar Jakšić, i ubrzo izbačen s fakulteta, zbog objavljenih tekstova, uglavom u Praxisu.
Uvedena je i zakonska norma o „moralno-političkoj podobnosti“ prilikom selekcije, pre svega, univerzitetskih kadrova, ali se ona proširila na sve zaposlene. Glavna preporuka je ispovedanje marksizma i članstvo u Partiji.
„Gašenje“ časopisa Praxis i KLŠ. Čim su se pojavili, pratilo ih je podozrenje partijskih vrhova i ideološkog aparata. Vremenom su polemike postajale sve oštrije. Najpre se prigovaralo, mahom posprdno, „bogoiskateljstvo“ i „apstraktni humanizam“, a što je kritika bila konkretnija i oštrija i napadi su postajali bučniji i žešći, naročito nakon nadolaženja studentskog pokreta. Etiketa „praksisovština“ postala je jedna od najubitačnijih za oznaku „jeresi“ i neprijateljstva. Modaliteti su prilagođavani različitim adresama: „prozapadni“ i „američka agentura“, „ekstremna levica“, „pomahnitala utopija“ i „komunjare“, „anarhisti“ i „trockisti“, „liberali“ ili „anarholiberali“, „antireformske snage“, „kontrarevolucija“. Nisu se birala sredstva obračuna. Kako je tada govorio jedan sveučilišni profesor i partijski sekretar: „Ići ćemo i sa poluidiotima, ali ćemo pobediti!“
Uprkos žestokim verbalnim osudama i čestim kampanjama, ipak nije bilo trajne formalne sudske zabrane. Privremeno su zabranjena samo dva izdanja Praxisa, ali je presuda izmenjena, povučena ili ublažena. Nijedno zasedanje Škole nije zabranjeno od strane nadležne vlasti. Desilo se samo jednom da je u Korčuli onemogućen jedan skup, posvećen sudskim progonima studenata, 1969. godine, kada je famulus Doma kulture skočio na zelenu čoju predsedničkog stola zaigravši ratnički ples, klateći desnicom do lakta i pokazujući golu guzicu, uz nemu podršku za tu priliku poprilično okupljenih lokalnih penzosa i kocoša.
Po svemu sudeći, vlast je računala s ugledom Škole i časopisa a i s vlastitim ugledom pa je izbegavala formalnu upotrebu sile. Ona nije ni bila preko potrebna kao onda i tamo gde su oponenti bili snažni. A kako je ta snaga kopnila, tako je i odveć gruba sila vlasti bila više deplasirana. Ipak, i ovo „gašenje“ je bilo neka finija upotreba sile – uskraćivanjem skromnih finansijskih sredstava i institucionalne podrške – sračunata na trajnu eliminaciju snažnije intelektualne podloge kritičkog mišljenja i delanja.
Represija u nekim slučajevima nije bila obzirna. Na primer, na IV sesiju Zimskih filozofskih susreta (Divčibare, februar 1974), posvećenoj temi „Kultura i revolucija“, upala je policija i uhapsila jednog od učesnika, pesnika Dragoljuba Ignjatovića, koji je ubrzo izveden pred sud u Valjevu, zbog „uznemiravanja javnosti“. A kada je na suđenju advokat optuženog, Srđa Popović, rekao da se, putujući na suđenje, i sam uverio da optuženi ne greši kada je reč o stanju u poljoprivredi, i sam je izveden na suđenje, što je presedan i u svetskim analima pravosuđa. Zbog halabuke koju je podstakao ovaj skandal, advokat nije zaglavio u zatvoru, ali pesnik – jeste.
Gomilanje činjenica o sve očiglednijem i brutalnijem nastupanju domaćeg staljinizma podstaklo je Upravni odbor KLŠ da za temu naredne sesije predloži temu „Šta je, zapravo, staljinizam“. Ali ništa od toga, Škola je u međuvremenu „ugašena“.
Obračun s „crnim talasom“ u kulturi. Pacifikaciju univerziteta prati i podrezivanje krila zamahu umetnosti. Ono što je slavljeno kao „novi talas“ stvaralaštva naglo je proglašeno – „crnim talasom“. Tu se našlo bezmalo sve ono što odudara od službeno proklamovanog optimizma. Pod najvećim udarom su dela koja se bave tamnim stranama NOB („Zaseda“), torturom na Golom otoku („Tikve“) i preplitanjem totalitarnih ideologija (fašizma, nacionalizma i staljinizma, „Plastični Isus“, zbog kojeg je autor osuđen na tri godine zatvora). Otpor represiji, recimo na dva skupa FDS, 1969, naišao je na pravu halabuku u kojoj se nije prezalo ni od neverovatnih konstrukcija o zajedničkom frontu levice, nacionalista i staljinista.
Neke institucije su naprosto zbrisane s mape kulture, što je zadesilo gimnazije kao leglo opake elite i kotilište buntovnika („Nećemo da školujemo mlade za barikade, već za fabrike!“).
Pored burne represije u Sarajevu, gde se po nacionalnom ključu i nagrađuje i kažnjava, kaznene mere zaošijale su se, za mnoge neočekivano, i u „Srpskoj Atini“, o čemu plastične tragove nalazimo u opsežnoj dokumentaciji Svetozara Udovičkog, smenjenog direktora Neoplante.
Bujicu je pokrenuo šef novosadskih komunista, Dušan Popović, člankom „Naš film“ u Dnevniku od 26. 07. 1969. godine. Pozivajući se na zaključke viših partijskih foruma, a računajući s povećanim nadležnostima Pokrajine, prema ustavnim amandmanima, on polazi od stava da bi uskraćivanje prava komunistima da vode „organizovani razgovor o filmu… predstavljalo ozbiljnu kočnicu razvitka društvenog samoupravljanja“. Glavna meta napada je film Želimira Žilnika „Rani radovi“, u produkciji Neoplante, o kojem je bilo larme povodom pokušaja sudske zabrane, koja nije usledila, nego je film ušao u javni život na festivalu u Berlinu ovenčan prestižnom nagradom, što, izgleda, partijskog funkcionera čini kivnim pa nastoji da ga totalno ocrni kao anarhističko, antikomunističko i nihilističko delo. Da bi se opaka pošast uklonila, smatra on, nužno je angažovanja partijskih kadrova, u samoj kući i čitavoj Partiji. Sledi veliko spremanje. Odlukom Aktiva komunista u Neoplanti povučeno je iz opticaja više od 20 filmova, jer, vele, „u njima provejava antidruštveni stav u bilo kom vidu“. U pogromaškoj atmosferi nije iznenađenje ni jedan nesvakidašnji potez uglednog pesnika i filmskog autora Miroslava Antića da svoj film „Sveti pesak“ povuče iz prometa mada je već prikazivan i hvaljen, sve zbog prigovora što se bavi Golim otokom, a on, veli, „ne bi da škodi svojoj Partiji“.
Veliki metež nastao je oko filma Dušana Makavejeva „WR – misterije organizma“. Delo je posvećeno Vilhelmu Rajhu, jednom od najplodnijih mislilaca prve polovine dvadesetog veka koji je, boreći se za oslobađanje čovekovog erosa dolazio u sukobe s Frojdovim kružokom, nemačkom socijaldemokratijom, sovjetskim boljševicima, fašistima, nacistima i predrasudama „malog čoveka“ obuzetog „emocionalnom kugom“, da bi sredinom veka skončao u američkom zatvoru. Rajhove emancipatorske ideje iznova je otkrio pokret mladih šezdesetih godina, prvenstveno struja koja se popularno razume kao „seksualna revolucija“. Glavni likovi ophrvani su problemima skučene slobodne ljubavi u miljeu sovjetskog i jugoslovenskog realnog socijalizma, kao i američkog provincijalizma. Pošto je film prošao zvaničnu cenzuru i počeo da se prikazuje u inostranstvu, dobijajući prve pohvale, sledio je pravi udar. U Novom Sadu je održana jedna zatvorena projekcija s pripremljenom diskusijom u kojoj su dominirali napadi koji su se nadmetali u pogrdama: „mračno“, „odvratno“, „gnusno“, „antikomunističko“, „kleveta SSSR-a“ itsl. Priziva se zabrana. Jedna mesna zajednica traži da se film zabrani i spali. Pokušaji brojnih učesnika da se stiša zažarena pogromaška atmosfera – ne uspevaju. Turobni tonovi preovlađuju i u mnogim medijima. Sve je ličilo na bučni pokrajinski plebiscit. Film je na neodređeno vreme – „bunkerisan“.
Bujice verbalnih osuda prate i opipljivije kazne. U primeni „moralno-političke podobnosti“ prednjači Filozofski fakultet u Novom Sadu, odakle je izbačen asistent Đorđije Vuković, urednik Studenta u vreme pobune. Iste godine, 1972, u istom gradu izrečene su kazne zatvora Roži Šandoru, Otu Tolnaiju, Miroslavu Mandiću, Slavku Bogdanoviću, sve zbog nepoćudnih filmova i tekstova. Zbog objavljivanja dokumenata o ovoj rednji, zabranjen je časopis Filozofija.
Upadljiv žar gorljivih boraca za ideološku čistotu pretpostavlja neku dublju strast, pa i izvesni ideološki fundamentalizam. Međutim, jedan tok zbivanja to dovodi u pitanje. Naime, kada su se novi i pouzdani partijski kadrovi izborili za uklanjanje „crnog talasa“ i promovisanje mahom pokrajinskih tema, začeti su grandiozni projekti, poput „Neretve“ i „Sutjeske“, o revolucionarnom pedigreu pokrajine. Okupljeni su provereni kadrovi, filmski autori i njihovi politički pokrovitelji, iz budžeta i od teritorijalnih jedinica i radnih organizacija ubirana su obilna sredstva i krenulo se u realizaciju projekta „Veliki transport“. Ali, umesto trijumfalnog završetka projekta izbila je afera (1984) oko rukovanja novcem i raznih mahinacija (pominju se sume od 13 do 110 milijardi dinara), te je sve krenulo u pravcu pravosuđa, što izlazi iz okvira naše teme.
Restaljinizacija poretka. Već na samom početku junskog sukoba, kada je otvoreno pitanje o upotrebi sile kod Podvožnjaka, ukazala se mogućnost reagovanja institucija poretka, vlade i skupštine. Vlada je formirala mešovitu komisiju za ispitivanje odgovornosti, ali je ona samo započela rad. Pod dojmom rastuće snage studentskog pokreta, a pre svega štrajka BU, iz jezgra vlasti emitovani su jasni signali nepoverenja u vlastite institucije. Iz samog jezgra vlasti, što je moguće dalje od očiju javnosti, potekli su i konkretni potezi stvaranja moćnih tajnih centara paralelne vlasti, kao novi koraci ka privatizaciji vlasti, nasuprot svim proklamacijama o demokratizaciji. Tako su hitro nastali, pre svega u Beogradu i Zagrebu, štabovi za borbu protiv nove levice. Prvenstveni cilj u Zagrebu bila je izolacija hrvatskih studenata da se ne bi „kao guske u magli“ poveli za beogradskim kolegama, a u Beogradu je bilo najvažnije sprečiti kontakt studenata s radnicima, naročito u radničkim predgrađima. U štabovima su se našli najlojalniji i najborbeniji kadrovi, i stari i novi, i staljinisti i nacionalisti, koji su nastupali monolitno, sve dok nisu porazili glavnog protivnika – levicu. Na toj osnovi nastajao je, u Hrvatskoj, „maspok“ sa sve jačim nacionalističkim tonovima i pretenzijom da postane dominantna snaga. Da bi to onemogućili, stari kadrovi su, krajem 1971, krenuli u obračun s novim kadrovima; sledila je čistka u Partiji, državnim institucijama, otpuštanja s posla, hapšenja i suđenja. Uklonjeno je više hiljada ljudi. Slično je bilo i u Beogradu, 1972. je usledila čistka „liberala“ koji su tako nazvani zbog pripisane im popustljivosti prema „neprijateljima“. Opet je sledila čistka u kojoj je pometeno više hiljada političkih i privrednih funkcionera.
Posebno poglavlje ovog razmatranja mogli bi biti i odnosi domaćeg i sovjetskog staljinizma. Ali, to je zamašna tema. Pomenimo, ipak, neke obično neprimetne bliskosti između ta dva oblika staljinizma. To se ogleda u neposrednom uplitanju vlasti SSSR-a, čak kao izdavanje neposrednih naloga, u krivičnim progonima u Jugoslaviji, a ovdašnji organi gonjenja i njihovi propagandisti su žigosali, kao krivična dela, povredu ugleda SSSR-a i dosta mutni delikt – „antisovjetizam“.
Sila se, dakle, razmahala i u najužoj sferi vlasti. Pokazalo se da su savezništva samo taktička, samo dok postoji zajednički protivnik. Kada se on savlada nastaje obračun među kadrovima frakcija elite vlasti. U tome je glavni arbitar najmoćniji čovek u zemlji koji se nalazi na vrhu piramide vlasti – Partije, Armije, Države. Eliminaciju jednih prati uzdizanje drugih. Tako se otvaraju i kanali promocije arivista. Među njima ima i bivših protivnika. Tako, na primer, nestaju razni oblici kontrakulture mladih, umesto koje nastaju različite potkulture, mahom pod zaštitom režimskih aparata sile i propagande. Nagrada za lojalnost nije samo naglo stečena popularnost u sferi masovne kulture, nego i tolerancija za razne nelegalne rabote, uključiv i promet narkotika.
Kada nestaju otpori i javna kontrola sila se razmaše i van uže sfere vlasti. To je naročito primetno u serijama montiranih sudskih procesa. Smenjuju se suđenja „ekstremnim levičarima“, „trockistima“, „nacionalistima“, „informbirovcima“. Demonstracija sile postaje i stalni deo folklora, hvalisanjem da je Jugoslavija među najmoćnijim oružanim silama sveta. Učestale su i vojne vežbe. Geslo „Tito – partija – svi smo Armija“ dobija nove poštapalice. Nakon okupacije Čehoslovačke, nakon avgusta 1968, nastaju teritorijalne vojne jedinice u svim teritorijalnim jedinicama i radnim organizacijama. Oružane snage Jugoslavije podeljene su na stalni sastav i teritorijalnu odbranu pokrajina i republika. Čitavo društvo obmotano je mrežom Opštenarodne odbrane i Društvene samozaštite. Sve se dešava pod geslom „Ništa nas ne može iznenaditi!“ Parola „Neće nama red zavoditi ruski tenkovi“ dobija ubojitu domaću upotrebu. (Tenkovi su se najpre pojavili na ulicama Prištine, 1968, pa Beograda, 1991, da bi ušli u sve širu upotrebu širom zemlje u dolazećim ratovima.)
U zanosu domaće propagande predstava o Jugoslaviji izgledala je grandiozno. Kao da nisu dovoljne objektivne prednosti u odnosu na ostale zemlje realnog socijalizma ili trećeg sveta. Stvarana je slika o Jugoslaviji kao zemlji koja nema premca ni na Istoku ni na Zapadu. Ona je, jednostavno, neuporediva, a time i iznad svih. Otuda nisu važna ni merila za poređenje. I ugled je vrhunski, naročito Titov, a samim tim i čitave zemlje. Predodžba o izuzetnosti stvarana je i indirektno, napuhavanjem njene ugroženosti od raznih neprijatelja koji protiv nje neprekidno vode „psihološki rat“, „specijalni rat“, kao da se utrkuju ko će više od nje zgrabiti, ko će je više ugroziti. Tu se ukazuje svrha ove propagande, da se svi njeni protivnici opomenu koliko je snažna, da je ne brane samo zvanična ideologija i vlast nego i svi građani, i zvanično i nezvanično (preko sve šire mreže doušnika). Ako se pažljivije osmotre tokovi i dometi ove propagande nameće se pomisao da je zemlju zahvatio elephantiasis kao patološki oblik megalomanije. (Istini za volju, treba primetiti da Jugoslavija nije imala imperijalni potencijal da bi se poput Rusije, u Kronštatu 1921, ili Kine, na Tjenanmenu 1989, s protivnicima obračunala masovnim masakrom.) Na razmere zanošenja veličinom ukazuje i bujanje Titovog „kulta ličnosti“.
A šta sledi posle Tita. Kako je vreme prolazilo Tito je bivao sve stariji i bolesniji, a zemlja sve oronulija i zaduženija. U svetu se naveliko špekulisalo šta će biti sa Jugoslavijom posle njegove smrti. U Jugoslaviji se retko i nevoljno pominjala zebnja od njegovog „odlaska“. Poslednjih meseci, dok je bio „na aparatima“ u ljubljanskoj bolnici, čitava zemlja je bila u vanrednom stanju, kao da se očekivao smak sveta u trenutku njegove smrti. U svim preduzećima i nadleštvima bila su neprekidna dežurstva koja su pratila i najmanji šum u vezi s bolesnikom. A kada je napokon objavljeno da je umro, 4. maja 1980, sledila je retko viđena višednevna nacionalna žalost, danonoćno obilaženje posmrtnog odra i spektakularna sahrana na koju su došli bezmalo svi moćnici sveta. Sve je bilo u znaku neviđenog čuda – golog opstanka Jugoslavije. Kao da su netragom nestale sve teme o alternativi kapitalizmu i staljinizmu, i sovjetskom a kamoli domaćem.
Nomenklatura bez snažnog vođe delovala je ojađeno. Kuražila se parolom „I posle Tita – Tito“. Izvesne nade da će se otvoriti šanse za prodore slobode i demokratije brzo su padale u vodu. Pokušaji da se pokrenu novi časopisi imali su polovičan uspeh, pokrenuta je Nova revija u Ljubljani, a u Beogradu je brutalno sprečena inicijativa za pokretanje časopisa Javnost. Izvesna obnova kritičke misli kroz revitalizaciju Jugoslovenskog udruženja za sociologiju, gde su započele analize krize zemlje, zakočene su na samom startu. Umesto istraživanja i analiza složene stvarnosti, zapodevane su skolastičke raspre: kriza sistema ili u sistemu. Već sam pomen pojma kriza izazivao je napade na „krizologe“, a peticije u prilog poštovanja ljudskih prava navlačile su omrazu na „peticionaše“. Nisu bolje prolazile ni feminističke grupe i inicijalna jezgra novih društvenih pokreta.
Vladajući kadrovi izrazili su poveću strast u obračunu s preostalim „neprijateljima“, kao da su krenuli da dotuku već poražene snage, o čemu rečito svedoče tri primera.
Suđenje pesniku. Još se nije ni osušila štamparska boja na pesničkoj zbirci Gojka Đoga Vunena vremena, u izdanju beogradske „Prosvete“ (1981), a usledili su sve žučniji napadi za „svetogrđe“, povredu ikone pokojnog vođe. Na inicijativu aktiva SK i redakcije knjiga je povučena iz prodaje i uništena. Potom je pesnik uhapšen, suđen i osuđen, najpre na dve godine zatvora ali je kazna kasnije smanjena. Na to je usledila peticija sa 187 potpisa iz čitave zemlje. Beogradska sekcija Udruženja književnika osnovala je Odbor za zaštitu umetničke slobode koji reaguje i u drugim slučajevima. Na poziv za izdržavanje kazne, u proleće 1983, organizovano je deset protestnih večeri poezije kao znak sve šireg otpora represiji. Objavljena je i knjiga dokumenata o ovom slučaju, ali je i ona zabranjena i uništena. Ipak, pod pritiskom domaće i strane javnosti pesnik je pomilovan.
„Bijela knjiga“. CK SK Hrvatske pripremio je 1984. kao službeni dokument popis sumnjivih autora i citata iz njihovih dela (mahom iz Beograda, Ljubljane i Zagreba), zapravo, priručnik za borbu „zdravih snaga“ protiv „malograđanske kulturne kontrarevolucije“. „Greh“ je demistifikacija novije istorije, naročito staljinizma (Goli otok i sl.), a naročito se ističe: „ne štedi se ni Tito“.
Sudski spektakl. Režim je u proleće 1984. pripremio obračun sa svim preteklim oponentskim grupama koje su se godinama okupljale u tri beogradska slobodna univerziteta. Na jednom predavanju Milovana Đilasa u privatnom stanu uhapšeno je 28 prisutnih osoba. Ubrzo su pušteni iz zatvora a jedan od njih, Radomir Radović, pod nerazjašnjenim okolnostima je nađen mrtav. Sledila je optužnica za podrivanje ustavnog poretka. Istragom je obuhvaćeno mnoštvo svedoka, učesnika slobodnih univerziteta. Od šestorice optuženih, posle raznih prepravki optužnice, osuđen je samo jedan (Miodrag Milić, popularni Mića „Doktor“). Snažan pritisak domaće a naročito svetske javnosti brzo i lako je raskrinkao ovu poslednju staljinistički sudsku predstavu u Evropi. (Zanimljiva je pojedinost da je sudija u ovom procesu, Zoran Stojković, nakon 2000. godine postavljen za ministra pravde u vladi Vojislava Koštunice.)
Mada je i sam Tito jačao svoju vlast putem represivne prakse, nastojao je da ne ukalja vlastite ruke. Trudio se da neguje svoj ugled u svetu. Uz mnoštvo počasti, nastojao je da dobije i Nobelovu nagradu za mir. Stoga mu je bilo kakva očigledna lična umešanost u neki skandal mogla škoditi. Takve ambicije nisu imali njegovi sledbenici, barem kada je reč o ugledu. Izgleda da su mnogi ipak gajili poslovični san kaplara da „u svom telećaku imaju maršalsku palicu“, pa su se zanosili ambicijom da mobilišu svoje trupe i krenu u „konačno rešenje“ ovog ili onog složenog problema, naročito „nacionalnog pitanja“.
III
I, šta bi…
I, šta bi s našim paradoksom? Uprošćeno, moglo bi se reći: nestala Jugoslavija – iščezao jugoslovenski paradoks. Da li su nestali i svi njegovi tragovi? E, to se ne bi moglo reći. Danas, nekoliko decenija posle burnih zbivanja o kojima je bilo reči, nameće se utisak da su najvidljiviji tragovi gušenja emancipatorskog praksisa, a da je i sama ideja o alternativi nestajala da bi se odnedavno javila u bledim nagoveštajima. To su teme završnog dela ovog razmatranja. U same konkretne tokove ratnog razaranja Jugoslavije nećemo se upuštati, jer bi nas to odvelo u zamršena istorijska događanja, a za tako nešto neophodna su i izvesna znanja kojima trenutno ne raspolažemo, pogotovo kada je reč o konspirativnom delovanju središta moći. Ipak, i ono što je vidljivo – već pre ratova – dopušta neke bitne zaključke.
Gomilanje sile i silnika. Vlast, suočena s bujanjem emancipatorskih težnji, od kojih je neke i sama pokrenula, mogla je da prihvati promene u smeru slobode i demokratije ili da im se suprotstavi. Izabrala je ovo drugo, i sve očiglednije kada je, 1968. godine, pritisnuta zahtevima za utvrđivanje odgovornosti za upotrebu sile. Od tada je sve primetnije delovanje bezmalo nepregledno rastućeg arsenala nasilja.
Vojni i policijski aparati vlasti, začeti u toku rata i ojačani tokom zauzimanja vlasti, nisu postali prošlost već se pokazaše kao žilava i efikasna savremenost. I sama politička policija, obavijena legendarnom tajnovitošću, bivala je neskriveno delatna, uprkos raznim reorganizacijama. Kao neprikosnoveni čuvar samog jezgra revolucije, a to je, prema vladajućoj ideologiji staljinizma, sama vlast, koristila je sve poluge da je učvrsti. Sebi je dopuštala ono što je drugima uskraćivala, od mešetarenja na crnom tržištu deviza, oružja i droge, do obračuna s pripadnicima emigracije, uključiv i atentate. Nije se libila ni od saradnje, pa i trajnijih veza s kriminalnim podzemljem čiji su junaci, inače ozloglašeni pljačkaši i ubice van zemlje uzdizani u domaćim medijima kao „crni biseri“, među koje spada i čuveni Arkan.
Valja pri tom imati u vidu jednu važnu okolnost. Stari kadrovi, mahom ratni veterani, radije su se bavili opštim poslovima vladavine negoli praktičnim poslovima upravljanja, pre svega manipulacijom tokovima novca, investicijama u privredu i razvojem nacionalne ekonomije.
Novi kadrovi, vičniji praktičnim poslovima, nisu bili voljni da služe starije, već su sve više računali s rastom vlastite moći. Izborili su se za faktička ovlašćenja, da u inostranstvu raspolažu društvenom imovinom kao privatnom radi efikasnijeg poslovanja na kapitalističkom tržištu, što je dobilo poluslužbeni naziv „korisne malverzacije“. Kako im je rasla moć sve više su orijentisani na prekompoziciju nomenklature u nacionalnom smeru, s novom legitimacijom, nacionalnom. Oni su one prve denuncirali kao raskomoćene „foteljaše“ nelojalne vlastitoj naciji. Uklanjali su ih i silom, kroz proklamovanu „antibirokratsku revoluciju“ i „događanje naroda“. Na krilima rastuće nacionalne homogenizacije pokazalo se da je pozivanje na slavnu nacionalnu prošlost podjednako snažna mobilizacija kao i ukazivanje na svetlu budućnost. Pogotovo kada je glavno uporište mobilizacije – vlast. Novi bojovnici baštinili su sve tekovine dosadašnje upotrebe sile i samu aparaturu sile, nadograđujući i nove slojeve nasilja u slavu svoje nacije i suverene nacionalne države. Žilava odbrana centralne jednopartijske vlasti svela je rudimentarne oblike samoupravljanja u puke mehanizme transmisije vrhova i središta vlasti. A kako su po istom modelu ustrojstva Federacije preuzimale republike i pokrajine sve manje je prostora bilo i za pomen bilo kakve alternative jednopartijskom poretku. Vlast je, sve očiglednije, i cilj i sredstvo borbe koja se ne libi ni krvavih ratova. Ona je i glavni oslonac za prisvajanje i distribuciju privatne i javne imovine, osobito u metežnim vremenima. Pre upuštanja u istraživanje konkretnih tokova osvajanja i korišćenja vlasti pri uspostavljanju novih državnih tvorevina prisetimo se i drevne istine o dugotrajnoj patrijarhalnoj tradiciji, gde spada i rat kao grana privrede, i da je sama vlast dragulj ratnog plena, i da se ne pita za cenu po kojoj se to postiže.
Jezgra nekontrolisane vlasti reprodukovala su se nezavisno od reorganizacija u federaciji, zajedno s decentralizacijom vladajuće partije. Gledano iz perspektive ove bezmalo metafizičke strukture vlasti, proklamovane institucije i procedure bile su puka fasada iza koje se skriva stvarna vlast. A kako je ona sve više zapadala u teškoće da neometano vlada, tako je bezobzirnije uzimala pod svoje i nove samoupravne tvorevine, pretvarajući ih u transmisione mehanizme represije. A bili su potrebni uvek novi organi „borbe neprestane“ (aktivi, štabovi itd.). I, kako to obično biva s nekontrolisanom vlašću, koja gubi i poslednje tragove javne službe, sumnjičavost prema okruženju bukti i unutar nje same, potresajući je strasnim sukobima i uzajamnim obračunima (i učestalim likvidacijama). Poslužimo li se drevnim metaforama, mogli bismo reći da je Behemot nadvladao Levijatana. To nije stanje bezvlašća, nego svevlašća raznih pretendenata na monopol sile koji trajno oskudevaju u legitimnosti.
Izbegavajući pozivanje na poslovičnu snagu vlastoljublja, koje se u odgovarajućoj literaturi smatra najjačom ljudskom strašću, i na inerciju odbojnosti vlasti prema javnoj kontroli i odgovornosti, nastojali smo da dočaramo nasilje kroz opipljive i proverljive činjenice. Time nismo ni načeli mnoge njene tajne. Držali smo se samo onog što je očigledno. A to je dovoljno da shvatimo da nagomilano nasilje i silnici nisu rezultat nekakve naddeterminacije i neko bezazleno skladište nacionalnih tekovina već proizvedeni košmar koji vreba priliku da se razmaše, i razmahao se kroz vrtlog populističkih revolucija svih jugoslovenskih nacija a potom u seriji ratova i svemu što iz njih sledi, do naših dana. Sve to čeka na ozbiljna razmišljanja i razjašnjenja, što daleko nadilazi našu temu.
Mogli smo, doduše, nešto više reći u subjektivnoj strani razmatranih zbivanja, o tome kako su ih doživljavali različiti akteri. O protagonistima emancipacija ima sve više dostupnih izvora, a jedva ponešto o akterima represije. Tu su izvori veoma oskudni. Mahom se pozivaju na neku višu determinaciju, bez ikakve dramatike ličnog izbora. A ima tu nekakvog vraga. Neće biti da je baš slučajan golemi napor da se skrivaju tragovi represije, da se bunkerišu ili unište „dokazi“ greha, umetnička i naučna dela, čak da se zakopaju mesta okršaja, kao što se desilo s više puta pominjanim Podvožnjakom na Novom Beogradu. Ima indicija da je i sam ratni požar izazvan da bi se sakrila razna zlodela. (Iskusni šumari tvrde da šumske požare obično podmeću šumokradice.)
I, da se ne zavaravamo. Nevolje Jugoslavije i Jugoslovena su goleme, ali ne i najveće moguće, kako se to ponekad čini. Pljačke i zločina ima na svim stranama, naročito van Evrope. Ni kapitalizam nije pošteđen povremeno i vrlo žestokih potresa. I u vreme hladnog rata bilo je ratova, a ima ih i danas. Razmetljiva ideologija o kraju istorije i konačnoj pobedi kapitalizma nije dugog veka. Opet dopiru glasovi o alternativi.
Alternativa kao životna potreba. Kada se govori o alternativi obično se nadilazi svakidašnji život ljudi, mada je on prepun izbora između raznih konkretnih mogućnosti. Samo ideologije rigidne determinacije uskraćuju mogućnosti izbora. A kada je reč o alternativi kapitalizmu i staljinizmu, onda je posredi izbor načina ličnog i zajedničkog života koji prelazi okvire pojedinačnog života i zadire u epohalne promene. Zamašni i teško ostvarivi ciljevi sugerišu misli o njihovoj nedostižnosti, pa i o nužnim porazima u borbi za njihovo ostvarenje. Utopijske vizije često se proglašavaju za puki uzaludni – utopizam. Previđamo, pak, motivaciju subjekata te borbe i razloge njihovog uverenja u njen smisao. Na to svakako znatno utiču određene ideje i ideologije, ali ishod ne mora nužno biti u fiksaciji za neku doktrinu ili zatvorenu sektu. Moguće je trajnije životno opredeljenje u čijem je središtu ambicija da se preoblikuje lični i zajednički život prema idealima slobode, jednakosti i pravde. Pobeda nad fašizmom i prvi uspesi u izgradnji socijalizma ohrabrivali su baš takve ambicije u traganju za alternativama. Čak je i inače rigidan poredak izvesno vreme bio tolerantan prema tome, ali su se ambicije ljudi zaputile izvan dopuštenih okvira. Jednostavno, nije prihvaćena zadata granica stvaralaštva i slobode, pogotovo u ime neograničene vlasti. Odustajanje pred teškoćama i otporima izgledalo je kao izneveravanje ličnog smisla egzistencije, a ne samo kao izneveravanje polaznih ideala. Spoznaja da vlast koristi silu da bi ostala neizmenjena razgorevala je trajanje sukoba kroz skoro četvrt veka. Za to vreme trošili su se raspoloživi resursi emancipacije, a narastali mehanizmi represije su krajem 1980-ih izgledali pregolemo, i nesavladivo.
Antistaljinisti, izloženi dugotrajnoj sistematskoj represiji, ponekad i surovoj, vremenom su gubili oslonce za nastavak borbe. Zamašna devastacija kulture bila je poraznija od neposrednih kazni, raznih lišavanja i patnji, ličnih i porodičnih. Razorena su i sama merila za razlikovanje dobra i zla.
Nestajala je i podrška u zemlji i svetu. Nekada diskretna upozorenja da se ne predozira stupanj kritičnosti, naročito prema domaćem staljinizmu, bivala su sve očitija. Prigovaralo se da se „preko hleba traži pogača“, uz rizik da se izgubi i ono što se ima. Tako je gubila na snazi i važnosti alternativa domaćem staljinizmu. A alternativa onom spoljašnjem i inače nije zavisila samo od Jugoslavije, pa je i to potiskivano na sporedni kolosek. (Inače, one se ubrzano urušavao i urušio, gotovo istovremeno kad i Jugoslavija.) Najzad, došlo je na red i poricanje alternative kapitalizmu, naprotiv on je proglašen za alternativu bilo kom obliku socijalizma. Nekada respektabilna levica, i nova levica, pominje se tek u sklopu ruženja i poricanja čitavog minulog razdoblja kao „mračne prošlosti“, a ne samo prostor kojim hara „crni talas u kulturi“. U novoj vladajućoj ideologiji nacionalizma i populizma, baš oni koji su vodili dugu borbu protiv domaćeg staljinizma označeni su kao opaki, avetinjski trag komunističke utopije.
Patnje objekata represije u kulturi, uz sve uvažavanje, manje su drastične od ubijanja, sakaćenja, masovnog raseljavanja i osiromašenja, tako da je uzaludno očekivati da bi empatija prema žrtvama „kulturne borbe“ mogla išta bitno da promeni.
Neka mi bude dopuštena i jedna uzgredna ispovedna reč. Naime, tokom ratnog razaranja Jugoslavije, kao učesnik u dugim borbama „protiv stihije straha, mržnje i nasilja“ osećao sam nelagodu, kao da jašem mrtvoga konja, jer zalaganje za demokratsko preoblikovanje Jugoslavije – preko izbora za ustavotvornu skupštinu – postaje apsurdno – a ne samo paradoksalno – onda kada nje više nema. Podmetanje paušalne „jugonostalgije“ i onima koji su uporno kritikovali „stari režim“, nadajući se njegovom preoblikovanju, više je nego obična glupost i podlost.
Držeći da, u načelu, uvek postoji alternativa datom stanju stvari kao razumljiva ljudska potreba spreman sam da podržim svaku kritičku misao i emancipatorsku delatnost koje se opiru doktrini o slepoj nužnosti istorijskih zbivanja. Grejalo me je kada su u „postjugoslovenskoj“ realnosti zaiskrile izvesne težnje k slobodi i demokratiji. S izvesnim simpatijama, mada suzdržano, slušao sam, pre desetak godina, i maštanja nekih disidenata iz Hrvatske da se novi horizonti slobode obeleže i u Korčuli, u koju bismo „i mi stari“ pompezno doplovili brodom s odgovarajućim zvaničnicima. Samo nam je još to falilo!
Danas, dve decenije posla kraha realnog socijalizma i krvavog potonuća Jugoslavije, i usred duboke krize koja potresa savremeni kapitalizam, opet se otvara debata o alternativi. To nas naprosto mami da se prisetimo ranijih debata i različitih praktičkih nastojanja, uz rizik da i svoja iskustva ponudimo kao uzor. Osim gordosti preživelih veterana davnih bitaka koji ne priznaju poraz, u tome ne vidim neku korist. Vredne pažnje mogu biti samo alternative koji proističu iz potreba današnjih subjekata, novih aktera. Oni mogu biti delotvorniji ukoliko nisu puke tabule rase, ukoliko poznaju različita iskustva, u koja spada i ono jugoslovensko. U uslovima modernih komunikacija ona su svakome pri ruci, i ne izvinjavaju one koji nisu informisani.
* Osnovne ideje ovoga razmatranja sažeto su izložene u Korčuli, 13. 10. 2011, na Konferenciji o jugoslavenskoj praxis filozofiji i Korčulanskoj ljetnoj školi (1963–1974). Mjesto sjećanja i aktuelnosti (Korčula, 13–15. 10. 2011) u organizaciji Fondacije Rosa Luxemburg.
** Podrobnije informacije o činjenicama korišćenim u ovom radu mogu se naći u mojim radovima: „Misterije i histerije“, Student, jun 1968; „Štrajkovi u savremenom jugoslovenskom društvu“, Sociologija 4/1969; Dokumenti – jun, lipanj 1968 (koautor), „Praxis“, 1971; Društveni sukobi – izazov sociologiji, 1983, 1990, 2008; Contra fatum, „Mladost“, 1990; Sloboda i nasilje, „Republika“, 2003, i Iskušavanja slobode, „Službeni glasnik“, 2010.
= izvor: REPUBLIKA, br. 516-519, Nebojša Popov: Praksis i antipraksis
=================================================
Kako se desilo da se zemlja koja se po mnogim merilima pozitivno razlikovala od drugih zemalja realnog socijalizma razori uz toliko nasilja kao nijedna druga
Praksis i antipraksis
Prilog ispitivanju jednog jugoslovenskog paradoksa*Nagomilano nasilje i silnici nisu rezultat nekakve naddeterminacije i neko bezazleno skladište nacionalnih tekovina već proizvedeni košmar koji vreba priliku da se razmaše, i razmahao se kroz vrtlog populističkih revolucija svih jugoslovenskih nacija a potom u seriji ratova i svemu što iz njih sledi, do naših dana
Nebojša PopovO Jugoslaviji postoje različita mišljenja; osećanja da i ne pominjemo. Primetna su, među ostalima, i dva oprečna gledišta. Prema jednom, ranijem, to je zemlja u kojoj nastaje alternativa i kapitalizmu i staljinizmu; prema drugom, potonjem, ovo je zemlja koja je potonula u retko viđenom krvoproliću. Oba gledišta su iskustveno zasnovana. Hteo bih da ih sučelim, što se obično zaobilazi. Pokušaću da odgovorim na pitanje: kako se desilo da se zemlja koja se po mnogim merilima pozitivno razlikovala od drugih zemalja realnog socijalizma razori uz toliko nasilja kao nijedna druga. To je taj paradoks koji ću nastojati da razjasnim. Ovaj pristup mi se čini i teorijski zanimljivim, jer zaobilazi rigidne determinizme (atavizam, Balkan i sl.). Istovremeno, izbegava bajkolike priče o tome kako presudne činioce u svet običnih smrtnika u nekom magičnom trenutku unose zanosne vile ili zlokobni demoni.
Najpre će biti reči o praksisu emancipacije, zatim o antipraksisu, odnosno suzbijanju emancipacije, da bih na kraju izveo izvesne zaključke.**
КОРЊАЧА 