Piše: Tieri Mejsan
Dok Francuzi reaguju na napad na Šarli ebdo osudom muslimana, tumačenje da je reč o džihadu pogrešno je. Istina je mnogo opasnija
Sedmog januara komandosi su upali u prostorija Šarli ebdoa i ubili 12 ljudi. Još četiri žrtve su i dalje u kritičnom stanju. Na snimcima čujemo napadače kako uzvikuju „Alah uekber“ i „svetimo Muhameda“. Jedan svedok, po profesiji dizajner Koko Šanela, rekao je da su glasno isticali svoju pripadnost Al Kaidi. To je sve što je Francuzima bilo potrebno da napad okarakterišu kao islamistički i da ga osude kao takvog.
Međutim, ova pretpostavka je nelogična. Misija ovih komandosa nije imala nikakve veze sa džihadističkom ideologijom. Pripadnici ili simpatizeri Muslimanksog bratstva, Al Kaide i Islamske države ne bi se zadovoljili samo ubijanjem novinara nevernika – oni bi uništili i arhive na licu mesta, baš kao što su radili u Severnoj Africi i na Levantu. Džidastima je prvi cilj da unište sve predmete za koje se veruje da vređaju Boga, i da se kazne „Božji neprijatelji“. Dakle, ne bi ostavili posao nedovršen bežeći od policije. Pre bi završili misiju do kraja, makar poginuli.
Pored toga, snimci i dokazi pokazuju da su napadači bili profesionalci. Iskusno su baratali oružjem i precizno gađali. I nisu bili obučeni kao džihadisti, već kao vojni komandosi. Način na koji su se rešili povređenog policajca koji nije predstavljao opasnost po njih pokazuje da njihov cilj nije bio da „osvete Muhameda“ zbog grubog humora Šarli ebdoa.
Činjenica da su napadači dobro govorili francuski i da su verovatno Francuzi ne mora nužno značiti da je ovo bio unutrašnji incident. A činjenica da su profesionalci ih dosta udaljava od njihovih potencijalnih sponzora. A nema nikakvih dokaza da su ti sponzori Francuzi.
U SMERU GRAĐANSKOG RATA
Uobičajen je refleks, ali često i pogrešan, da žrtva, kada biva napadnuta, odmah zna svog napadača. To je najlogičnije na polju običnih zločina, ali je pogrešno u domenima međunarodne politike. Sponzori napada su znali da će se stvoriti podela između francuskih muslimana i nemuslimana. Šarli ebdo specijalizovao se u antimuslimanskim provokacijama i većina muslimana u Francuskoj bili su na njegovoj meti, direktno ili indirektno. Iako je sigurno da će francuski muslimani osuditi ovaj napad, oni neće iskusiti onu tugu zbog ubijenih koju proživljavaju čitaoci Šarlija. I mnogi će to smatrati kao saučesništvo u zločinu.
Stoga, umesto da na ovo gledamo kao na smrtonosan islamistički napad na novine koje su objavljivale karikatrure Muhameda i antimuslimanske parole, biće logičnije gledati na ovo kao na prvi korak u procesu započinjanja građanskog rata.
Ideologija i strategija Al Kaide, Muslimanskog bratstva i Islamske države ne zagovara otvaranje građanskog rata na Zapadu, već sasvim suprotno, započinjanje rata na Istoku kako bi se hermetički odvojila ova dva sveta. Ni Said Kutb (osnivač Muslimanskog bratstva) ni njegovi naslednici nisu se usudili da izazivaju sukobe između muslimana i nemuslimana van njihovog sveta.
Sa druge strane, strategiju „sukoba civilizacija“ dizajnirao je Bernard Luis iz američkog saveta za Nacionalnu bezbednost, a progurao je Semjuel Hantington, ali ne kao strategiju osvajanja, već kao očekivanu situaciju [1]. Cilj je bio da se stanovništvo NATO članica ubedi u neminovnost sukoba, koji bi posle dobio primese „rata protiv terorizma“.
I taj „sukob civilizacija“ se ne zagovara u Kairu, Rijadu ili Kabulu, već Vašingtonu i Tel Avivu. Sponzori napada na Šarli Ebdo nisu dakle težili zadovoljenju talibana ili džihadista, već nekonzervativnih i liberalnih jastrebova. Ne zaboravimo istorijske presedane. Moramo imati na umu dela SAD i NATO:
– Testiranje razarajućih efekata određenih opijata nad civilnim stanovništvom u Francuskoj [2];
– Podrška OAS (francuskoj paravojnoj organizaciji u vreme rata u Alžiru) u atentatu na De Gola [3];
– Izvođenje lažnih napada protiv civila u određenim NATO zemljama [4].
DA LI SU SPONZORI U VAŠINGTONU
Takođe ne smemo zaboraviti da od raspada Jugoslavije američki Generalštab praktikuje i usavršava svoju strategiju borbe „prsa u prsa“ u mnogim zemljama. To izgleda tako što se prvo ubiju članovi većinske (etničke) zajednice, zatim pripadnici manjine i zatim se prebacuje krivica kao teniska loptica do trenutka kada svi shvate da su u smrtnoj opasnosti. Na taj način je Vašington prouzrokovao rat u Jugoslaviji, a nedavno i u Ukrajini. [5]
Francuzi moraju imati u vidu da nisu oni preuzeli inicijativu u borbi protiv džihadista koji su se vraćali iz Sirije i Iraka. Štaviše, nijedan od njih nije izvršio napad u Francuskoj, ne računajući Mahdija Nemuša, koji je zapravio bio agent sa zadatkom da ubije dva Mosadova pripadnika u Briselu [6] [7].
Vašington je bio taj koji je 6. februara 2014. sazvao ministre unutrašnjih poslova Nemačke, Velike Britanije, Poljske, Francuske (koju je predstavljao premijer Vals) i Italije kako bi se razgovaralo o povratku džihadista kao nacionalnom bezbednosnom problemu. [8] Tek posle ovog sastanka Francuska je pokrenula ovo pitanje, a vlast počela da se bave time.
Džon Keri je prvi put govorio na francuskom kako bi poslao poruku Francuzima. On je osudio napad protiv slobode izražavanja (dok njegova zemlja od 1995. bombarduje televizijske stanice koje joj smetaju u Jugoslaviji, Iraku, Avganistanu i Libiji) i pozdravio je borbu protiv ćutanja i medijskog mraka.
Ne znamo ko je sponzor ovog profesionalnog napada na Šarli ebdo, ali ne smemo dozvoliti da nas to proguta. Treba da razmotrimo sve pretpostavke i priznamo da nas ovaj problem trenutno deli, ali i da su sponzori ovoga najverovatnije u Vašingtonu.
[1] La „Guerre des civilisations“, par Thierry Meyssan, Réseau Voltaire, 4 juin 2004.
[2] Quand la CIA menait des expériences sur des cobayes français, par Hank P. Albarelli Jr., Réseau Voltaire, 16 mars 2010.
[3] Quand le stay-behind voulait remplacer De Gaulle, par Thierry Meyssan, Réseau Voltaire, 10 septembre 2001.
[4] Les Armées Secrètes de l’OTAN, par Daniele Ganser, éd. Demi-Lune. Досатупно на сајту Voltaire Network.
[5] Le représentant adjoint de l’ONU en Afghanistan est relevé de ses fonctions, Washington peut-il renverser trois gouvernements à la fois ?, par Thierry Meyssan, Al-Watan (Syrie), Réseau Voltaire, 23 février 2014.
[6] L’affaire Nemmouche et les services secrets atlantistes, par Thierry Meyssan, Al-Watan (Syrie), Réseau Voltaire, 9 juin 2014.
[7] Случајеви Халида Келакала (1995) и Мухамеда Мехра (2012) третирају се као случајеви џихадистичких „вукова самотњака“, изван Сирије и Ирака. Нажалост, обојицу су снаге закона убиле, тако да није могуће проверити званичне теорије.
[8] La Syrie devient „question de sécurité intérieure“ aux USA et dans l’UE, Réseau Voltaire, 8 février 2014.
Preveo: Andrej Cvijanović (Standard)
Ko je naručio napad na Šarli Ebdo: Nije u pitanju džihad, istina je mnogo opasnija | webtribune.rs.
КОРЊАЧА 