из новобјављених књига српских песника..
..
..
..
СПАКОВАНИ ОПАНЦИ
(ПОГОВОР 2)
Звезде су пружале своје танане ручице-зракове и мекоћом миловале Марково лице које се отварало према топлоти. Јер све друго хватао је мраз. Албанска зима којаје почела, рано те јесени, пред Нову 1916-ту годину, била је сурова. Два пара дебелих вунених чарапа, које је исплела мајка му Дара, нису донела војника од Београда до Јадранске обале. Остао је само још један пар на ногама, а и тај без наглават на пети и прстима. Можда би их цокула боље сачувала али њих нису сви имали. А шињел, и он је остао на пређеном путу, негде за дан и ноћ уназад, кад је Марко покрио друга Мићу с којим се није одвајао од Краљева, а којем је прексиноћ било толико зима да је тражио још један шињел од Марка, да се покрије док је тонуо у бели сан, из којега се никада неће вратити. Бели сан уморног путника кроз снег јест онај у коме се паћеник заправо „ослобађа“ мука, „доживљављјући“ лажне представе о најбољим жељама као праве.
Кад Милан помену да га Марко пусти да мало одспава у шљивару, процвалом у бело, овај то и учини, пошто га није успео да пробуди. А како би га и пробудио, кад Милан није давао знаке живота. А шињел није могао ни да му свуче, колико није могао да верује да је Милан мртав. Оставио му га је.
Још један дан и још једна ноћ било је укупно све што је човек без шињела и с чарапама без наглавака могао да прође. А онда је сео крај стазе коју су чинили лешеви српских војника, означавајући тако где је пут за „спасоносно“ море; сео да се помоли за покој душе другарове. И тада је убрзо угледао свој шљивар пробехарао у бели цвет, и поверовао да је Милан говорио итину. Тада су му отежали, као да су били геоздени, капци.
Ту се сетио, код гвоздених капака, приче коју му је чукун-деда Пера причао, о Опстајању Српства. Чукун-деда Пера га је звао курајберу мој, а умро је кад је Марко имао десет година, али није умрла и прича која се звала Спаковани опанци. Још му је деда-Пера говорио да је и њему ту причу причао пак његов чукун-деда Никола који Марку, по Родовнику Вука Караџића дође, долази као курлебало, а то је размак од 12 чланака на једној грани. Зато га је деда-Пера и звао курајбер јер је 12-ти потомак курлебала.
Елем, по тој причи, Турци су исказивали највеће окрутно тлачење и злостављање покорених Срба, тако што су аге упадале у домаћинства и, уз присуство најгорих џукела и хајвана-војника, силовали и осрамоћивали сву женску чељад. А домаћин је морао да изађе напоље и око куће шета у опанцима да не би умро од муке, кад већ није могао да се одупре снагом, јер би га то коштало главе. А то је водило затирању Српства. Највећи покварењак, злица, насилник некада би сам донео нови пар спакованих опанака и предао домаћину да у њима шета док се у кући изводила та свињарија. Покушали су домаћини и да не шетају, како би обезначили поклон у виду спакованих опанака, али је било теже. Могло је срце препући, па се ипак морало покренути и опет шетати. И тако 500 година уз подношење мученичких понижења, како би се Спасло Српство.
И Марко долази к тој свести. Враћа му се разложност подношења мука – Спасавање Српства – и покреће се, опанке има на ногам’ оставља шљивар у белом цвету и устаје, полази даље, мисли да ће са следећег брда дохватити оне звезде, пролази још неколико лешева, већ белих од иња као од белог цвета шљиве, али пада преко једног белог смета који се испречио, грли га здушно, као да грли родну груду, и опет види крупне беле цветове воћке коју обожава, од које ће правити добру ракију кад се врати. А тек му је двадесет година. Али шта је то, наједном му није хладно јер је попио полоку своје добре мученице која одагнава тугу. Више није ни Тамо далеко, а снег по-чиње да сипи, онај који оверава и потврђује битне чињенице: и да ће Србија бити Спасена, и да је уморно младо тело стало на путу којим након курлебала находе курајбери, како би и они курлебала постали…
…Јер Србија их чека, угњетена и згажена, али не зна Шваба да је то жилава биљка Рамонда којој је само кап довољна па да оживи. А једне капи има чак и у једној јединој сузици окупатора који се прерано зарадовао јер и он је сновао о Србији као поробљивач, али сада, ево, док млађана тела сањаре покрај пута, он који је узалуд спаковао опанке већ безглаво и сам у њима бежи преко Саве и Дунава.
Поноћ, 27/28. дец 2016., Београд (к,к,) Властимир Станисављевић Шаркаменац
..
Ову књигу препоручује за читање Миљурко Вукадиновић
…
КОРЊАЧА 