Пробудила ме је ситна киша и ветар, око пола четири и дуго нисам могао да заспим после тога. Обузеле су ме мрачне мисли, са којима сам једва заспао, тонући у неку неописиву горчину. Када сам се пробудио после осам, ветар је дувао, видео сам кроз проуор како ломата гране дворишног ораха, и чуо сам депресивну музику олука.
Мокриња по авлији. Мислио сам да нешто радим, али киша – рекли би моји земљаци – зајебала све – што је осујетила моју намеру, ништа, али сада је докрајчила багремов цвет, хиљаде хиљада хектара процветалог багрема, упропастила багремову испашу за пчеле. Леп је живот сељака, али мучан и зависи понајвише од неба и Бога.
Жив и здрав човек много тога може, ако је држава бар мало уређена, ако није препуштена стихији, и ако њом не управљају неверници.
Нисам видео Шведску, не прецењујем; видео сам Србију, и много ми је жао: Србија није на аутопутевима, већ на оним споредним путевима, неасвалтираним, неумивеним, блатњавим, мимо путева. А такви њени путеви су зарасли, и о њима брину дивље свиње, које их рију , ехеј, рију, видео својим очима пре неколико дана! Кад неко кроз такву недођију гради пут широк макадамски, то је не зато да би помогао сиромашним сељацима, него због себе и профита. Пругу од Пожаревца до Кучева су саградили пре Другог светског рата због профита, дрвета, камена, шљунка, злата, бакра и волфрама. (Сад је та пруга, што повезује Бордо, Париз, Милано, Загреб, Београд, Пожаревац, Мишљеновац и Одесу… напуштена… запуштена. Повремено пролазе теретни кинески возови… ) Ту пругу су после Другог свестког рата, и касније, продужили до Бора и Зајечара, опет због профита; а злато које су тамо вадили, ко зна где је завршило. Делили су га као злато СФРЈ, иако је то било мајданпечко-борско злато…
Данас сам баш лоше расположен, не због пропасти свега, не само због кише, него због осећаја, да све овде пропада по некој инерцији од које ме хвата ужас.Добро би било да седнем и да пишем, пишем, не теби, читаоче, него онима који ће се тек родити, и доћи, после нас, и наше деце. Да остане неки траг…
Србија једноставно није за европску унију, и свет, јер је свет за себе. Али у привредном смислу то је упропаштена земља, без наде за млађи свет, наше синове, и наше унуке. Европу не треба мрзети, не, далеко било, нисам ја неки суманути радикал, никад то нисам био, јер нисам ударен по глави; Европу чека оно што је нас Србе чекало 1399, или после 1459 – дошли су Османлије, културно и војнички и ментално инфериорнији од нас, и освојили нас, и сјебали што су стигли, не само жене, него и дечаке, има податак у књизи озбиљног истраживача српске историје Д. Поповића, (књига о Хајдуцима); припремили су нам отров будућности, од крви наше, наше деце, ЈАЊИЧАРЕ, па смо постали расцепљени, шизофрени, разбијени у три конфесије… На тој јањичарској подлози, ропској менталној подлози, уместо калпака и шајкаче, дошао је црвен фесић турски, о којима постоје песме… то спремају Европи: упумпаће јој тзв. свежу крв, Азију, и да преко Немица и Францускиња, преко потомства, Европу спусте испод просека, упростаче… Дакле оно што раде Србији, раде и Европи, а наши политичари, па чак и они образовани, праве се да то не виде. Јер су нагомилали лично богатство и могу да дигну сидро кад им се ћеифне. И све што су стекли, стекли су у последњих четврт века, док су огромне масе упропашћивали. И мене и моју децу. И многе друге….
Али, кога брига за то? Док сам тако помишљао, огласио се чешљугар, киша соши а ћешљугар преврће очима; обукао сам се на брзину и изашао у двориште да га потражим; цвркутао је скривен и у лишћу дворишног ораха, оног првог, ближег кући у којој спавамо лети; невидљив; можда има и гнездо горе? Цврукатао је звонко и даље; и киша је престала, коначно, као да ју је заустзавио тај цвркут. видео сам пуно пужева у галопу по бетонској стази око куће – колико их има, гле! И готово је било са мојом жељом за писањем, преписком. Сетио сам се да је дуж наше ограде са спољне стране до пута израсла трава до појаса. То ћу покосити данас, и урадити још неколико послова. Отворио сам врата кокошарника и носиље су појуриле у траву и почеле да пасу. Кажем носиље, али оне не носе јаја јер су се износиле. Али нека пасу, велико је двориште, кад нема јагањаца, или јарића.
Док сам јуче окопавао леју бел. лука испод куће, прође Драги Животе Цалиног, 74. године, ведар, весео човек, упркос томе што га живот није штедео, и он рече док смо разговарали – Бре, Мирко, већина су неверници! Јеси ли икад био у манастиру Острог? Велика светиња.Ја ускоро идем. Био са женом, унуком, па то је 3000 дин. Не идем у кафане, обилазим храмове. Али већина је неверна.
Жива истина.
Рекох му зашто је то тако.
А он мени: – Био сам да окопам башту, као ти. Земља тражи нашу муку, али рађа. Посеј и нићиће. Имам двадесетак коза. Сад идем да истерам козе да пасу. Синоћ ми је једна окозила, три јарета. Њу остављам са јарићима. – Одлично занимање за човека у мојим годинама.
Па ипак, дух младића. 74. године. Вршњак моје покојне сетре од стрица, Доде, која је умрла пре неколико година….
Заиста сам човека виђао, чува козе у Зукви, ничија земља уз поток, тим потоком ако се иде узводно даље и даље, може да се стигне пречицама до Хомоља. Звижд и Хомоље су повезани нераскидивим везама и недовољно познатим…
Миран живот верујућег човека? Све ређа појава. Мој покојни отац би одмахнуо руком и пресекао: Нема више тога!
Шта је дошло уместо тога? Нешто боље? Није него. Ако је дошло, спорије је и од галопа ових пужева који су се намножили… Земља нам нестаје пред очима, у прашумама. Дивље свиње су се спустиле до првих брегова изнад села. све рију. Ливаде, горунове шуме, чак и потеске путеве наших блиских предака, који полако нестају, преривени и зарасли травом…
(12.05.2017)
КОРЊАЧА 