ПЕСНИК О ПЕСНИКУ :одабране странице, прелиминарно штампане у дневним новинама, књижевним часописима, књигама, по избору управника Сазвежђа З ____________________________________________________________________
БРЕЗОВА ДРАИНЧЕВА МЕТЛА / Александар Лукић
Живот, судбина и дело песника Р. Драинца, полигра-
фа, најтипичнијег представника космополитске поезије у
нас, сав је у знаку пута, који се никада неће свршити. Који
је то пут? Какав је то пут?
Најлепши потрет Рада Драинца, дело великог прија-
теља Михаила С. Петрова (уништен у песниковој родној
кући после његове смрти, коришћен као поклопац каце за
кишељење купуса, према сведочењу једног од његових ро-
ђака у Трбуњу, новембар 1998, преузето из девете књиге
Дела Драинца, „Циркус Драинац“, 1999) изгубљен је.
Признао је да дубоко пати што пише, он који је радо
свирао на виолини, и препевавао на српски са неколико
светских језика. Са сигурношћу је тврдио да ће за њим ко-
лико сутра други трагати са истим интелектуалним поште-
њем и куражима, али је упозоравао будуће да ником неће
бити застава. И у томе је био апсолутно доследан.
Једино признање које је овај писац добио за живота
беше Албанска споменица (1921).
Тридесетих година минулог века Драинац, цитира
Стриндберга (Бога тражиш, а нађеш ђавола. То се мени до-
годило – А. Стриндберг, Инферно) и тако признаје у некој
грозници која му је ледила мозак, да је противу тога да се
заварава надама, да га је стид да похађа цркву, по којој хо-
дају трговци, да је безверник, и да би Богу могао прићи с
обзиром на стање у коме се налазио само са подлостима у
души, да се кукавички спасава. Каквом вером да се спа-
сава? Пита.
Упорним или крвавим трагањем за великом тајном.
Пишући: „Не тражим да ми нико ништа не опрашта.
Нека пређу ако могу преко чињеница наших бића… Јер
оно што остаје увек и свагда у првом плану, то ће увек би-
ти само живот наш, твој и мој, везан у мистериозним ду-
бинама трајања истим трагедијама, пожудама, сновима,
истом драмом неизрецивога…“, овако пишући, Драинац
се обраћа будућности, нама.
Да, Бога је тражио, а нашао је ђавола. То се Драинцу
догодило!
То није тешко доказивати. Хваљени романописци,
ловорикама овенчани у нашој књижевности са тим ста-
вом, свакако подстицајним, добили су бесплатно тему да
размишљају: каква би се књига о томе могла написати!
Али, слаба је вајда од њих била. Од већине, њачећих за-
водника. Неопозиво.
Песник Драинац је Србин кога су Срби осудили на
смрт! У једној од гимназијских соба Гимназије у Блацу
четници су Драинца осудили на смрт, поновимо ту исти-
ну за све оне који се и дан дањи праве глуви код ушију, да
је овако пресну још једном чују. Учинише то наша браћа,
давно из штаба четничког војводе попа-Мике.
Песник који није крио да се нагладовао, напатио и
намучио у животу, као јунак Хамсуновог романа Глад, пр-
ву своју књигу објавио је у само три примерка! Драинац
је књижевне отрове консумирао са једном демонијачком
насладом за дух, – како сам признаје, никако, међутим да
отрује целокупно биће. Борећи се за интегралну човекову
слободу, и своју у првом реду, не значи да је са тим фактом
био глув и слеп пред стварним чињеницама 20. века, у ком
је човекова слобода, са становишта економско-политичког,
једна фикција. Драинац је страсно веровао да је слобода ја-
ча од љубави коју је заменио мржњом и дубља од свих теори-
ја по којима је човек анђео и сладак као млеко. Слобода није
хришћанског порекла ни утопија: она је право на живот…
Жестоко је критиковао, поред осталога, и тзв. „књи-
жевне фантоме“, многе неутешне литераторе, који су
се и данас намножили, као у Драинчево доба. Ваљда ђа-
волу треба захвалити што је сачувана Драинчева све-
ска у којој је записан текст Пуноправне одбране, који је
наговестио пошаст надолазеће револуције и отров тзв.
писаца-демократа.
Драинац је био актуелан јуче и прекјуче, али нема
сумње да је данас још актуелнији, барем за оне који стр-
пљиво ишчитавају његова Дела. Драинац је још 1937. годи-
не показао да нашег човека шибају вековне непогоде, и да
непоштовање његове слободе може бити фатално! Укрива
се да је Драинац више био пророк него „боем и бандит“.
Нико није тако жестоко и проницљиво критиковао тзв. пи-
сце-демократе (Крлежу, М. Ристића). Нико није тако бес-
поштедно шибао беду наших књижевника.
Постоји једна жалосна ствар у литератури уопште:
писци желе да спасу своје одвратне лешине у гробу. Све што
раде, подсвесно има значење њиховог загробног тријумфова-
ња. Они имају само једну жељу на срцу: вечност. Живот је
за њих у другом плану. Његове гнусобе, флоскуле, подлости и
издајства стиде се да открију, да не би тиме своје лешине у
гробу учинили гаднијим него што су… итд.
Демократију наших писаца Драинац никако није мо-
гао разумети, јер је врло добро знао, да они који тако гла-
сно трубљаху о једнакости, слободи и братству, у приват-
ном животу, на делу, беху сви одреда аристократе…
Бунтовник против патентираних котерија, које су од-
увек имале упоришта у српској књижевности, путник, по-
лиграф, Драинац наставља стазом без краја, стазом бунила
и лудила, како би рекао Сиоран; својим животом и делом
доказујући да се баналност мора превазићи свим средстви-
ма и остварити преображај, који није друго до испуњење ап-
солутне изражајне снаге.
Да тиме и завршим, један од стотину могућих погле-
да на дело писца, које је обележено и патњом, која је, зна
Сиоран – пут отвајања, раздвајања, центрифугална сила
која те одбацује од сржи живота, где све тежи да се уједини
у љубави и нежности…
Драинац је сањао о Обнови, истинској, која је више
него потребна, управо сада, српској књижевности, култури
и друштву. Његова дела су објављена тек пре једанаестак
година, безмало пола века после његове смрти, и она су
била одличан повод да се поново вреднује и превреднује
његово Дело у целини, али је то изостало. Драинац је при-
лично укривен писац, упркос свему, извикан непознат пи-
сац у нас, после толико година и после свега.
Драинац полиграф је наш савременик. Он је један од
оних који су започели превредновање у српској књижев-
ности. У сваком случају тачно је уочио у својим најинтим-
нијим текстовима: Има корова у свему на свету: у друштву,
литератури, у љубави, трговини, у пријатељству итд…
Треба очистити пекарнице од пацова, подруме од киселих
вина, литературу од самозваних критичара, а једна брезо-
ва метла је данас потребнија од свега…
Ето, те метле сам се ја Господо, прихватио без стида.
Она се у мом песничком Делу, трси, то је већ одавно
постало да буде и неурастеницима из моје младости јасно.
Тешко је живети међу савременим ушкопљеницима.
Аутор је овогодишњи добитник књижевне награде „Раде Драинац“
_________ Напомена уредника: (Прелиминиарно штампано у „Политици“, кул. додатак, субота 5. јун 2010, стр. 9,): Текст се овде прештампава према верзији штампаној у часопису „Браничево“ 3-4/2010,
ЛеЗ 0003231
КОРЊАЧА 